Foto: Privatna arhivaDanijel Apro, pisac i novinar iz Novog Sada seo je na bicikl i krenuo da obilazi železničke stanice u Vojvodini. Za 11 dana okretanja pedala prešao je 1.175 kilometara. Na svakoj od 106 stanica koju je posetio, ostavio je po nekoliko stranica knjige „Zamkovi gneva“ Aleksandra Barika.
Na ovaj put je kaže krenuo bez konačnog cilja. Ovo nije „projekat“, nije čin ‘“aktivizma“ i svi motivi su krajnje lični. Svoje utiske sumirao je u putopisu koju je objavio na svom blogu. Ali zašto baš „Zamkovi gneva“?
– Na taj roman naleteo sam u srednjoj školi, slučajno. Moj ćale radio je u štampariji i donosio je te probne, škart primerke kući. Brzo sam zaboravio fabulu, ali ostao mi je moćan osećaj slobode. Kako za onog koji čita, tako i za onog koji želi da, kao nešto, piše. Ostavila je knjiga na mene trag, tu mogućnost da kažeš – „e, ja bih sad ovako“. Osećaj koji imam kad sednem na bicikl je na čudan način vrlo blizak ovome. Činjenica da su „Zamkovi gneva“ na izvestan način i „roman o železnici“ i da se glavni junak preziva baš Rejl, fino se uklopila u taj nesigurni mozaik i plan puta koji sam imao u glavi – kaže Apro.
Gospodin Rejl u romanu na jednom mestu kaže da je „jedini pravi smisao jednog voza da juri po površini zemlje brzinom koju nijedan čovek niti predmet nisu u stanju da dostignu“.
„Ako u međuvremenu ta mašina uspe da prenese malo uglja ili poneku kravu iz jednog sela u drugo, utoliko bolje: ali to nije najvažnije“. Tako kaže Rejl.
Danijela je železnica oduvek dečački fascinirala. Brzina mnogo manje. Ne voli automobile, voli bicikle i vozove.
– Želeo sam da posetim stanice, da ih vidim. Koliko sam jurio… Onoliko koliko je to moguće na biciklu, osobi od 40 godina i više od sto kilograma, protiv vetra. Ukratko: da, morao sam na ovaj put – izjavio je on.
Ritual je počinjao sa mapama, koje obožava. Vim Venders, kako dodaje naš sagovonik, tvrdi da ne postoji razlika između mape i scenarija.
– Onda sedneš na bicikl i vidiš da nije baš sve kao na mapi. Gubiš se, kisneš, bušiš gumu. Dokotrljaš se, ipak, nekako, do te veličanstvene i bedne zgrade na kraju sela. Tu se osamiš, na način drugačiji od osame na biciklu. Uglavnom tu bude i neki pas. Stranice „Zamkova gneva“ ostavljao sam na oglasnim tablama, prozorima, stepeništima, klupama u čekaonicama, pragovima kancelarija otpravnika vozova, u starim telefonskim govornicama, na samim tračnicama. U 11.52 časa bih se simbolično zaustavio. Mnogo toga je stalo tačno u to vreme, ne verujem da sam propustio mnogo što nisam okretao pedale tih 16 minuta – nastavio je on.
Novi Sad više nije isti grad
Novi Sad se tog 2. novembra 2024. godine probudio drugačiji. Kako kaže Apro, mi smo se probudili, ali neki nisu, ubijeni su zbog gramzivosti. To jutro 1. novembra prošle godine i on je prošao ispod te sablasne nadstrešnice, stigao je vozom iz Beograda.
– Niko nije ciljao mene, ni tih 16 osoba koje su imale najmanje sreće. Ali to ne znači da je sve bila „nesreća“. To je jedna očekivana posledica obrasca ponašanja, delanja, vrednovanja stvarnosti u ovom gradu. Novi Sad se ubija godinama. Naši životi nestaju, metaforički, a, eto, dogodilo se da je tih 16 života i najbukvalnije nestalo – izjavio je naš sagovornik.
I ništa posle 1. novembra, kako ističe ne može biti isto, niti je ovo više apstraktni dijalog o prirodi vlasti i efektima korupcije.
– Napadnuti smo na ulici i primorani da se branimo. Od institucija niko ništa (dobro) ne očekuje. Lažu nas svakog dana na svakom koraku. Ne znamo kad će voz, sme li se piti voda, da li su zabavišta bezbedna. Bojimo se policije. Hapsi se zbog mišljenja. Na ruševini železničke stanice, ipak, nastao je jedan novi talas empatije. To me je iznenadilo, mislio sam da nas je kolektivno odavno baš briga. Dirnut sam tom brigom koja konkretnu manifestaciju ima u akcijama studenata u blokadi. Nadam se da vremenom ona neće oronuti, kao da je fasada železničke stanice u Bogojevu ili Plandištu – nastavlja.
Stanice se dele u tri grupe…
Prva grupa stanica su kako piše Apro, one koje su tu da opslužuju brze pruge, već su otvorene ili čekaju na taj spektakl. Druge su one koje još uvek nekako funkcionišu (jedva), ali gledaju u vozove koje raznose neki zaboravljen svet. Treće su zaboravljene, obrasle u neprijateljsku vegetaciju. Sa ko zna kakvim filmskim sudbinama. Napuštene ili nastanjene ljudima kao ona u Bačincima ili u njima meštani drže seno, poput one u Laćarku.
Železničke stanice danas deluju postapokaliptično (ako je to uopše reč).
One, svedoči Apro, nisu progutane nezaustavljivom mašinom progresa, nisu pretvorene u kladionice ili partijske ispostave, već kao da ih je neko jednog dana, odjednom, napustio. Tek tako. Na Divljem smo zapadu i presušila je zlatna žila.
Mnoge železničke stanice, objašnjava, izgledaju kao da je otpravniku vozova stigao telegram da ne sme više nikad da se vrati. Da su – uz rizik da zvuči patetično – „zaustavljene u trenutku“.
„Naiđeš tako na zastavu Jugoslavije koja jednog dana samo nije istaknuta, na šešir u čekaonici..“ priča Apro.
Vozovi ne služe samo da jure
Vojvodina je veoma vezana za prugu, kao uostalom i za bicikl sa kojim je Apro sve te stanice obilazio. Sa usecanjem šina u zemlju nekako su dolazili snovi o nekoj novoj prilici. Naša generacija sada svedoči o čupanju tih istih šina iz zemlje.
Uprkos stavovima gospodina Rejla iz „Zamkova gneva“, vozovi ne služe samo da jure, nego da nas povežu. Pruga te uvek vodi negde i omogućuje ti da se jednog dana vratiš. Infrastruktura ne postoji zbog sebe same.
– Jesi video kako izgledaju putokazi na auto-putu? Novi Sad je vamo, Beograd tamo, Sremska Mitrovica… I onda – „Miloš Veliki“? Ko je to? Šta je to? Gde je to? Odlično je da postoji novi put, ali on ne može biti destinacija. Niko ne sanja da ide na „Miloš Veliki“, to nije rodno mesto, ni mesto koje budi sećanja. Napiši mi gradove, sela, jezera do kojih mogu doći ako tuda krenem. Železnica u Vojvodini radila je upravo to: činila da sporedni krak „Orijent ekspresa“ okrzne neki Orom, Bogaraš ili Padej – rekao je Apro.
Sudbina železničkih stanica slična je onoj spomenika NOB-a
Na kraju, broj posećenih stanica (106) isti je kao i broj spomenika Narodnooslobodilačke borbe koje je Apro obišao 2022. godine. Tada je tih 1.035 kilometara kroz Vojvodinu prošao takođe biciklom i na svaki antifašistički spomenik ostavio je po jedan od 106 papirnih cvetova.
Ovo poklapanje je kaže slučajno. I sad ga to malo nervira. Možda će morati nekako da to naknadno racionalizuje. Istina je da nije znao koliko ima stanica dok nije završio s pedaliranjem i napravio spisak na papiru.
Sudbina spomenika NOB-a i železničkih stanica u Vojvodini je, smatra, slična i više nego što je to pristojno.
– Ne bih da koristim velike reči, ni da ispaljujem političke parole, ali izgleda da ću morati. Istorijski revizionizam i ova suluda, divljačka perverzija kapitalizma koju živimo – blizanci su. Antifašistički spomenik i seoska železnička stanica jednako propadaju negde na periferiji. Na isti način im kažu da su smešni, nepotrebni, zastareli. Tako je kad solidarnost postane glupost i slabiji i siromašniji se šutira i gazi svaki put kad sudija okrene glavu – kazao je Apro.
Kako piše u blogu, „korice knjige ostavljene su ispred Železničke stanice u Novom Sadu, još jednom zamku gneva. Među cvećem, igračkama, svećama i porukama onima koji su ubijeni u slavu pohlepe“.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
