Foto: Privatna arhivaDanijel Apro novosadski pisac, novinar, istraživač i putnik izdao je svoj novi roman pod nazivom „Trči Jorgovanka trči“. Kako kaže za Danas, „Jorgovanka“ je njegovo malo bekstvo od korporativnog, medijskog ili bilo kog drugog jednoobraznog diskursa. Njegova sloboda.
Ovaj zaljubljenik u daleke zemlje Azije, pivo, fudbal, Vojvodinu, pank i biciklizam, u novoj knjizi krenuo je u obrnutom smeru od naviknutog u svetu umetnika. Od filma je napravio knjigu.
Autor je romana „TelepApatija“ i „Gari“ i prozne zbirke „Reborneo“. Nagrađivan na Nušićijadi za priču „Igra sfernih oblika“ i Dositejevom zlatnom peru za putopis „Autostoperski vodič kroz Borneo“.
Nakon diplome na žurnalistici na Filozofskom fakutetu u Novom Sadu, master studije nastavio u Indoneziji i u toj zemlji proveo je šest godina.
Trenutno živi na relaciji između Beograda i Novog Sada i piše za Cenzolovku i Radio slobodnu Evropu.
* Amélie je dosadilo da sluša kako je previše dobrih knjiga pretvoreno u loše filmove. Poželela je nešto sasvim suprotno: od dobrog filma napraviti lošu knjigu. Da li je u tome uspela?
– Knjiga je napravljena, za početak. I to je već dosta. I napravljena je iz filma, što je meni drago i zabavlja me. Mučio sam se i živeo s njom godinama. Koliko sam uspeo u tome da bude loša… Ne znam, evo, proceni ti. Ceniće to čitaoci, kritika… Da sam teatralniji i pretenciozniji, rekao bih: ‘Ceniće istorija’. Ali nisam i neću. Svakako, ako se roman zove ‘Trči Jorgovanka trči’, jasna je refernca na film ‘Trči lola trči’, ostvarenje nemačkog reditelja Toma Tikvera iz 1998. godine. Film je poslužio kao podloga, matrica, pomalo strukturno, pomalo vizuelno. Međutim, radnja romana sve više beži od radnje filma. Trči od nje, je l’.
Tu je, dakle, ta osnova: glavna junakinja tri puta trči. Svaki put ona povezuje iste tačke i trudi se da njeno delanje u svakom narednom poduhvatu donese različite ishode. Tako da je to i mali ogled koliko odluke zapravo menjaju nešto u našim životima i u stvarnosti koja nas okružuje. Ako neko zna tačan odgovor na ovo pitanje, zamolio bih da mi ga nekako dojavi. Ja ga ne znam.
* Kako je došlo do toga da Lola postane Jorgovanka, šta je ono što ih veže i razdvaja?
– U romanu, Jorgovankin omiljeni film je ‘Nebo nad Berlinom’ (Wings of Desire). Još jednom Nemačka. Autor Vim Vendrers govori o tome kako je, snimajući grad, naišao na tunel dug 800 metara. U miks sobi su mu prigovarili: ne može to tako, pa kako to na platno, predugo je, ljudi će ragovati, javiće se otpor, želeće da znaju koji je razlog da se na filmu pusti mrak koji toliko dugo traje.
Venders kaže da u takvim situacijama nikome ne pada na pamet da se nekom jednostavno svidelo to što vidi na platnu i da ne postoji nijedan drugi razlog. Tako je i Jorgovanka dobila ime i konačnu formu. Meni je bilo lepo. Nema nikakvog drugog značenja.
* Proslednje knjige „Gari“ i „Reborneo“ pisao si jer ti je kao novinaru sa privremenom adresom u Indoneziji i radu na fakultetu, falilo pisanje. Šta te je nateralo da pišeš Jorgovanku?
– Ljudi su životinje koje pričaju priče. Svi imamo taj poriv. A neke od nas je zadesila i ta egomanija i egzibicionizam – u retkim slučajevima možda čak i talenat? – da te priče ostavljamo kao tragove na papiru. Kao novinar stalno pišem priče. I ti to radiš. U komentarima na društvenim mrežama kažu nam da lažemo, znaš kako to ide. Ali kad se baviš fikcijom, onda shvatiš da možeš da lažeš, ali stvarno. Kreiraš i uništavaš svetove, taj osećaj je moćan. Više nije laž.
Urednik romana, Srđan Srdić iz ‘Partizanske knjige’, i sam pisac, jednom mi je rekao: ‘Izgleda kao da si se dobro zajebavao dok si pisao’. Taj uvid je mnogo važniji nego što se čini. Knjige su pre svega dobra zajebancija.
* Tvoj stlil pisanja je formalno neuhvatljiv, da bi ga se ušančilo za potrebe raznih uvodnika mora da se koristi mnogo reči. Jorgovanka je u tom smislu već okarakterisana kao tvoj krešendo, majstorsko izvođenje. Jer razmišljaš o stilu dok pišeš? Ranije si govorio da knjigu zapravo napišeše veoma brzo.
– Uvek može luđe! Da, pišem brzo, u smislu da odmah imam početak i kraj, tu kičmu, skelet. Ali onda počnem da nabacujem ‘meso’ i to može trajati zauvek. Jorgovanka je zamišljena kao kratak roman, mislio sam od jedno 87 stranica. Frapirao sam se kad sam shvatio da sam nagurao na 300 i nešto. O stilu ne razmišljam, pa ne znam ni da li neko pokušava da ga uhvati. Vladimir Arsenić u pogovoru knjige piše da se tu radi o povratku postmoderne, i to levičarske postmoderne. Meni to fino zvuči, iako nemam teorijskog znanja da se složim ili da se pobunim. Valjda to tako izgleda kad nemaš teret ‘jedinstva stila’ ili ‘jedinstva žanra’ ili čega već.
Živimo eksploziju sadržaja, mlađi bi rekli ‘contenta’. Zašto bi romani izgledali kao pre 200 ili kao pre 20 godina. U životu ima velikih dilema, padova, ideologije. Da, ali i fudbala, panka, najjeftinije politike, nezdrave hrane, filmova, bušnih guma na biciklu, odvaljenih pisoara. Tekst se krije i na etiketama od piva i na iskorištenim kartama javnog prevoza. Svom tom ludilu mesto je u književnosti.
* Živeo si godinama u Indoneziji, kako ti sa ove distance izgleda vreme provedeno u toj zemlji? Možeš li opet da zamišliš da hodaš noću džunglama Sumatre ili da lutaš po selima Istočnog Timora gde ljudi hodaju bosi i kako si jednom napisao, plaše se kad čuju zvuk cipela jer je to znak da dolazi vojska.
– Deluje naivno, možda i izmišljeno, ali ja ovaj strah nekako razumem. Ti i ja taj deo sveta zamišljamo, takođe naivno – kao izgubljeni raj. Za generale i menadžere velikih kompanija šume u kojima žive bake koje se plaše ljudi u cipelama samo su plen. Ipak, nema dana da sebe ne zamišljam u džungli. Da li stvarnoj prašumi Bornea ili betonskoj džungli Džakarte, Bangkoka, Sajgona… Ne znam samo da li moje noge i leđa još uvek mogu da izdrže sva ta stopiranja po kiši, spavanja po prikolicama kamiona, održavanje metabolizma na pirinču i čaju.
Proveo sam šest godina na tom delu sveta, kao student, kao istraživač, kao sve i svašta. Držao sam stotine radionica za školsku decu na Javi. Želja da se vratim uvek postoji, videćemo kako tačno. Možda sačekam nekakvu okrugli godišnjicu ‘Autostoperskog vodiča kroz Borneo’, pa odem da ponovim istu putanju. Da vidim šta se održalo, a šta su pojeli tropski skakavci. Nazovimo to Re-ReBorneom?
* Magistrirao si na temu decentralizacije vlasti u jugoistočnoj Aziji. Bio si i istraživač na Univerzitetu Sebelas Maret gde si se bavio stvarima koje muči veći deo planete pa i nas, nasilje iz prošlosti. Koliko smo u tim temama slični, a koliko različiti od njih?
– Inspektor Dokolenko, lik u romanu ‘Trči Jorgovanka trči’, na pauzama čita indonežansku pripovetku ‘Klara’. Ona je žrtva silovanja kojoj policija bira da ne veruje. Kontekst je interesantan. Krajem devedesetih, Kinezi su prepoznati kao krivci za ekonomski i politički krah. Indonežani kineskog porekla, među njima i fiktivna Klara, postali su meta napada, spaljivane su njihove prodavnice. Ukratko: igrale su ulogu albanskih pekara u Novom Sadu ili Beogradu, u toj veoma sličnoj manifestaciji neznanja i nemoći.
U kritičkoj analizi jedne komisije za istinu u tom delu sveta kaže se: ‘Previše prijateljstva, premalo istine’. Tako je i kod nas. Koliko je samo zlih ljudi koji govore da se ‘okrenemo budućnosti’. To zvuči lepo, potisnimo ono ružno, je l’. A niko neće da se uprlja, da obriše blato s čizama koje svi nosimo. To je blato iz masovnih grobnica koje su napunjene u ime tebe i mene, naših prijatelja, porodica.
* U jednom intervjuu pre skoro deset godina, rekao si da su Novosađani namrgođeni ali im se zbog toga nema šta zameriti s obzirom kako živimo. U međuvremenu si živeo u Budimpešti i Pragu. Šta te trenutno drži na ovom mestu i hoće li biti bolje?
– Još dva natmurena grada… Novi Sad je naravno mnogo manji, marginalniji u svakom smislu, koliko god da je naš. Novosađani jesu namrgođeni i ja ih razumem. Voleo bih svakako da su spremniji na akciju, da ih ovaj jad oko nas, ovo beznađe, arogancija režima, malo trgnu. Prestao sam, međutim, da verujem da imam pravo da bilo kome namećem moralne obrasce. Može samo ljudski da mi bude žao.
Kada sam se vraćao iz jugoistočne Azije, sve je ovo bilo očiglednije, to je najnasmejaniji deo planete. I ja sam to prihvatio, smešio sam se refleksno. Prolaznici te onda gledaju kao da si lud. A oni… Svako od njih je po jedan Dragan Torbica. Pun ponosa na ko zna šta, a zapravo duboko poražen na poslu, među prijateljima, kod kuće. Ne zna odakle mu za sledeću ratu kredita i ne razume zašto mu dete želi u Kanadu.
A hoće li biti bolje? Neće.
* Zašto si pluviofil, a zašto panker? I da li to ima veze sa činjenicom što najvijaš za Vojvodinu?
– Kiša je kao Jorgovanka. Lepa je. Nemam drugi odgovor. Jedno od najranijih sećanja iz ulice u kojoj sam odrastao na Telepu upravo je to: kiša počinje, druga deca se sklanjaju, a ja izlazim u susret kapljicama. U ‘Cipelićima’ sam uvek bio Šljapko. Pank je drugo. U pitanju je stav, nameran i objašnjiv. Ne mislim na muzički žanr ili modu. Pank definišem kao slobodu, ili još konkretnije: kao slobodu da se zajebavaš sa bilo čim. Apsolutno bilo čim. Svako pravilo je besmisleno, ako za njega nema drugog argumenta osim percepcije autoriteta koji to pravilo uspostavlja. Tek posle dolaze bendovi, brendovi i fudbalski klubovi.
A kad dođu ti fudbalski klubovi, onda to mora biti Vojvodina. Taj osećaj pripadnosti, drugarstvo, onaj odvratni i voljeni stadion, ta suluda nadanja pred zagarantovana razočaranja, to jeste pank.
* Tvoja garaža na Telepu je neformalni muzej pivskih flaša sa više od 2000 boca. Kada će biti zvanično otvaranje ili si samo odlučio da ti garaža za auto jednostavno nije potrebna?
– To će biti muzej koji večno čeka da bude otvoren. Uvek se obnavlja, nikad nije dovoljno spreman. Postavke se menjaju, a niko ih ne vidi… Mislim da ovaj odgovor počinje da zvuči kao skica za pripovetku nekakvog argentinskog pisca. Te flaše su zapravo memorabilija. Imaju funkciju fotografija, razglednica, magneta za frižidere, ko šta već navlači za sobom. Kada brišem prašinu s flaša, vidim lica i predele. A automobil nemam i ne treba mi, tako da je i garaža suvišna. Ne volim automobile, volim bicikle i vozove.
* Znam da detaljno pratiš biciklističke trke, ali te o tome niko nikad ništa ne pita. Izašla je staza za trku oko Španije sledeće godine. Kako ti izgleda, ko će da pobedi?
– Ponekad se osećam kao pripadnik religijske sekte koji ide od vrata do vrata i propoveda ljudima da profesionalni biciklizam nije gomila nadrogiranih likova koji samo sednu na bicikl i okreću pedale. Krenu u jednom francuskom gradiću i ko najbrže stigne do sledećeg – taj je pobedio. Toliko je istorije, nepisanih pravila, pejzaža, taktike. Jedan fantastičan svet. Ujedno, to je verovatno jedini timski sport koji ima individualnog pobednika, što je poprilično nepravedno. Evo, ponovo propovedam.
La Vuelta, iliti ‘Trka oko Španije’ je moja omiljena, iako nema svetsku slavu kao Tour de France ili Giro d’Italia. Uvek navijam za Slovence. Pred svaku trku na pitanje ko će pobediti, ja mogu dati samo jedan odgovor: Primož Roglič. Koliko je to realno… Hej, mi navijamo za Vojvodinu.
Više informacija iz Novog Sada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
