Na početku beše Mastriht

Sve je, zapravo, počelo u Mastrihtu 1992. Dotadašnje zemlje-članice EEZ potpisale su novi Ugovor o Evropskoj uniji (EU), čime udaraju temelje za razvoj EU kao „ekonomske i političke zajednice“. Treba napomenuti da do danas traju sporovi o tome treba li EU da se razvija kao „evropska savezna država“ ili kao „savez suverenih evropskih nacija“. Zasad, kao da je pobedio „inter-govermentalistički pristup“, kako je ovo „nešto između“ stanje opisao jezgrovito uvaženi nemački filozof Jirgen Habermas. Pa, ipak, za mnoge ljude u EU, i Evropi, vrlo je važno da takvo nešto kao EU postoji makar na horizontu, kao mogućnost nenasilnog udruživanja i kao svojevrsni način tolerantnog saživota. Jednom rečju, neka je EU sa svim njenim manama…
Ali, vratimo se „Ugovoru iz Mastrihta“ (Maastricht Treaty), s njim carinska ograničenja među članicama EU definitivno postaju prošlost, a de facto započinje izgradnja zajedničkog „unutranjeg trzišta“. Upravo ovim su ugovorom propisane i stroge „pristupne pretpostavke“ za „ekonomsku i valutnu uniju“, zbog čega ga i pominjemo. Logičan sledeći korak u razvoju EU bilo je, dakle, usvajanje „zajedničke valute – evra“, do čega je i došlo početkom 1999. Dvanaest zemalja se tada dobrovoljno odlučilo da od 1. januara 2002. godine, odustane od nacionalnih valuta i prihvati „evro“ kao svoju i valutu EU. To su bile Austrija, Belgija, Nemačka, Finska, Francuska, Grčka, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugalija i Španija. Tako je „Euroland“ – uprkos svim skepsama – počeo da biva stvarnost…