Tokom uskršnjih praznika Zoran Mišković, predavačmatematike i fizike na Univerzitetu „Vaterlo“ u Kanadi, boravio je u rodnom Šapcu. Kao učenik generacije Šabačke gimnazije osvajao je prva mesta na saveznim takmičenjima, a po diplomiranju na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu radio je u Vinči, Institutu „Ruđer Bošković“, da bi se 1992. godine preselio u Kanadu.
U poslednje vreme bavi se takozvanim „nanostrukturama“, dakle super malim proizvodima iz različitih oblasti. Da bi se to postiglo neophodno je pripremati kadrove. Zato prvo u razgovoru upoređuje obrazovne sisteme i ukazuje da naši učenici stiču solidna znanja na srednjoškolskom nivou, ali kasnije gube trku na visokoškolskom nivou.
– Što se univerziteta tiče, tamo je mnogo zahtevnije nego kod nas, dok sam bio ovde, mada se i kod nas sada stvari umnogome menjaju počev od dužine studija, efikasnosti, plaćanja studiranja i svega što prati jedan sistem visokog obrazovanja. Spektar tog obrazovanja je veoma širok, od koledža do univerziteta srednjeg kalibra pa do onih najviših i poznatih i na drugim kontinentima. Moram da naglasim da je u Kanadi univerzitetsko obrazovanje u ekspanziji. Vlasti u Ontariju kao prioritet forsiraju visoko obrazovanje i daju nam podsticaj da što više uzimamo studente koji će završavati profesije budućnosti. A to je zbog toga što se tamo smatra da obična fakultetska diploma neće biti dovoljna. To znači da će biti neophodno usavršavanje i što više magistara i doktora nauka – kaže Zoran Mišković.
Naravno da sada treba da se pravi nešto što je mnogo kompaktnije i što je u principu mnogo brže. Znači sada nastupa era jedne potpuno nove elektronike i računara . To je još uvek san mnogih inženjera, ali te ugljenične strukture su se pojavile kao izvanredni kandidati, zato što se ugljenik javlja u raznim elektronskim modifikacijama, tu je dijamant, a sa druge strane i običan grafit kao što je onaj u olovkama, može da se razmazuje i koristi kao podmazivač, a osnovno je to da su to listići u kojima su atomi složeni u jednu rešetku koja je unutar tog lista vrlo čvrsta, i ima interesantno provodljive i poluprovodljive karakteristike koje mogu da se upotrebe za nano elektroniku. Time mogu da se slažu određene geometrijske strukture, i da bi obavljali određene funkcije u elektronici tako čitavi naučni kapaciteti usredsrede se na to kako da se troše. Naravno tu je i druga primena mehaničke, elektronske prirode , a zatim senzori kao i biomedicinske aplikacije, ukazuje Mišković.
S obzirom na započetu tehnološku revoluciju Miškovićnapominje da vremena za odmor nema, i to je svega desetak dana. Trenutno je uključen u super viziju doktorskog rada jednog mladog saradnika u Vinči u oblasti nanotehnologije, a i dalje je u tesnoj saradnji sa kolegama u ovoj prestižnoj naučnoj ustanovi.
Manje od svega poznatoga
Posebno značajna oblast „nanostrukture“ za sada je uglavnom poznata iz naučno-fantastičnih romana i filmovima. Samo američka vlada ulaže na milijarde dolara u ovu oblast koja će potpuno izmeniti sadašnji način života.
– Moram iskreno da priznam da sam dosta obuzet „nanostrukturama“. Da pojasnimo šta je i o čemu se tu radi. Primera radi poslužiće nam stanovište mikroelektronike. Svi znamo da su računari, manji računari ili laptopovi pojeftinili i imaju i dalje takvu tendenciju. Nije to što je ekonomija takva ili trenutni odraz ekonomije u svetu, nego iz razloga što je minijaturizacija i ubrzanje tih procesora dostiglo čarobnu granicu, i to ne može dalje, na nivou mikroelektronike bazirane na silikonima. To znači da je sada potrebno da se pravi skok što se zove nano. Mikro je nešto što je milioniti deo, a nano je bilioniti, nešto što je hiljadu puta manje od mikro, gde se sve ono što je rađeno na tim čipovima integriše u nešto što je mnogo manje – objašnjava Zoran Mišković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
