Narodni izdajnici ženskog roda

Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije (26)

Povodom dve decenije od pada Berlinskog zida, Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati tekstove iz Zbornika radova „Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berinskog zida i raspad Jugoslavije“ u izdanju Biblioteke XX veka, čiji je urednik Ivan Čolović, etnolog i politički antropolog. Zbornik nosi priloge 17 domaćih i stranih autora, koji se bave različitim aspektima jedne teme, u skladu sa svojim intelektualnim profilima: V. Arsenijević, I. Čolović, N. Stefanov, K. Luketić, V. Dimitrijević, S. P. Ramet, U. Vlaisavljević, Ž. A. Derans, K. Bugarel, Ž. Paić, I. Erdei, M. Biro, S. Slapšak, V. Perica, M. Malešević, E. Gordi i M. Velikonja. Naslovi i oprema teksta u feljtonu su redakcijski.

Žensko telo, u dobroj meri kao i telo sovjetske žene, postalo je u masovnoj kulturi vizuelni znak novog poretka. Komunistička ideologija je, bez sumnje, prijateljski nastrojena prema ženi, bar u većem broju svojih programskih tekstova. Strategije svesrdnoga prihvatanja te ideologije smenjivale su se prilično dinamično sa strategijama izbegavanja njenih ideoloških zahteva.

Paradoksalno može delovati baš to što je, sa sve većim popuštanjem ideoloških stega i sa sve većom prevagom liberalnog mentaliteta, sve više terena osvajao upravo patrijarhalni diskurs. Dobar primer ove dinamike je slučaj jugoslovenskih partizana, koji su, u toku Drugog svetskoga rata, masu žena ubedili i uvukli u jedan otvoreno feministički pokret, od koga su se posle nekoliko godina distancirali: žene su postale javno veoma vidljive u političkim i partijskim forumima, kao majke i udovice u crnini u prvim redovima sedišta na konferencijama, kongresima i suđenjima za ratne zločine, te kulturnim manifestacijama – što je sve bilo sasečeno posle Titovog raskida sa Staljinom 1948. Jugoslovenski komunisti bojali su se da ženske mase u Jugoslaviji ne prigrle sovjetsku varijantu komunizma i ne okrenu se protiv jugoslovenskog otpora Staljinu. U okviru internih čistki KPJ, mnoge žene su poslate u koncentracione logore za sovjetske simpatizere. Tamo su držane u najsurovijim uslovima više godina, a neke i do petnaest.

Antifašistički front žena (AFŽ), osnovan 1943, koji je, do kraja rata, imao sto puta više članova nego Komunistička partija, bio je tiho rasformiran 1952. (Sklevicky 1996). Od tada pa nadalje, ženama su se davale samo reprezentativne i simbolične uloge.

U kulturnom prostoru jugoslovenskog disidentstva, feminizam nikada nije dostigao rang važnoga pitanja, tako da je morao da potraži vlastiti politički program, pa je, do kraja 1980-ih, ovaj novi aktivizam bio formulisan kao fuzija pacifizma i multikulturalizma, po mogućstvu na integrisanom jugoslovenskom prostoru (Dojčinović – Nešić 1996).

U svim zaraćenim delovima Jugoslavije, krivica je bila bacana na te aktivistkinje: na feministkinje se gledalo kao na „narodne izdajnike’’. U Srbiji je govor mizoginije zauzeo istaknuto mesto u medijima, u kulturi, pa čak i u nauci. Bio je okrepljen NATO intervencijom 1999. i postepeno je bitno uticao na oblikovanje vladajućega javnog diskursa.

Žene što rade u institucijama koje se bave pravima čoveka i ratnim zločinima posebna su meta. Njih, od 1991. srpski mediji, filmovi, knjige i novinski članci neprestano denunciraju kao kurve, perverzne, lezbijke, strane plaćenike i slično (Slapšak 2007). Frapantan primer ove politike roda jeste komentar koji je, neposredno po završetku NATO bombardovanja, jedan popularni beogradski kolumnista napisao u vodećem beogradskome dnevnome listu Politika: „Natovi generali su majka Tereza u poređenju sa srpskim feministkinjama!“ (up. Slapšak 2002). Tu se dalje tvrdi da su za srpske muškarce najveća opasnost – srpske žene. U ovom slučaju žene služe kao kolektivni ekran za projektovanje krivice s dvostrukom namenom: za projektovanje kolektivnog patrijarhalnog gneva i frustriranosti, pojačanih prenošenjem na žene muške „krivice“ za kukavičluk u ratnim godinama, a isto tako i za skrivanje i zataškavanje mračnijih strana kolektivne memorije.

Masovna antiratna koalicija u Srbiji raspala se posle pada Miloševića 2000. Raskorak između političkih ciljeva i političkih očekivanja bio je toliki, da je ka Evropi orijentisani premijer Srbije, Zoran Đinđić, bio ubijen 2003. Kulturno rasparčavanje podelilo je bivše saveznike protiv Miloševića u dve grupe, suprotstavljene jedna drugoj u vezi s pitanjem odgovornosti. Većina bivših pacifista i kritičara režima napravila je kompromisne aranžmane s nacionalistima tvrdeći da je srpski narod dovoljno patio i da zahtevi koji mu se upućuju da prihvati odgovornost, naročito onaj iz Haga, mogu samo da „destabilizuju“ ionako krhku demokratiju u Srbiji. Manjina „radikalnih kritičara“, koja je zahtevala prihvatanje odgovornosti, ponovo je nazvana „izdajnicima“, ali ovaj put od svojih bivših saveznika. Samo želim da podsetim na još uvek otvoreno pitanje aktivnog učešća feministkinja i njhovoga potraživanja svoga položaja i kompetencija u bilo kojem društvenom i kulturnome kontekstu.

Nastavlja se