Nedelja patrijarha Pavla

 U državi gde neke vladike voze džipove i pune džepove, i istovremeno, u ime Hrista i Svetog Trojstva, pozivaju na molitvu, veru i milosrđe, naš patrijarh nije „posrnuo“. Komandno jeste odgovoran, ali je njegov lični, sveti i svetli primer, daleko nadmašio odgovornost. Zato su one kolone ljudi pred Sabornom crkvom (i sam sam bio, i čast mi je), spontano živo svedočenje o našem patrijarhu i našim vremenima. Setim se da sam nekada davno negde čuo ili pročitao otprilike ovakvu alegoriju – kad bi neko pokušao da nasrne na patrijarha Pavla, sama bi mu se ruka u vazduhu zaustavila i osušila.

Posle minuta ćutanja, svečanu i tužnu atmosferu narušio „napredni“ Toma. Ničim izazvan, ovako okarakterisa predsednicu – „nečiju smrt ste iskoristili da žuti vode kampanju“. Koja ne ostade dužna – „Srbiji je odnos prema Vašim idealima poznat“. Ostade nejasno šta je Toma hteo, ovom potpuno neprimerenom i „zalutalom“ upadicom. Osim ako se, kako neki tvrde, nije uplašio sam sebe. Odavno se smatra da radikali već godinama neće izvršnu vlast. Ovako im više odgovara. Napadaju sve i svakoga (i za to primaju solidne poslaničke plate), a nikome i nizašto ne odgovaraju. Navodno je nosilac takve strategije bio Toma (i sam višestruki „gubitnik“). Sad se navodno ponavlja ista situacija – sve je isto, samo se stranka promenila. Čim je Toma video da mu ubrzano raste rejting, počinje sa „samofaulovima“. Da priđe blizu vlasti, ali da nema opasnosti i da je osvoji.

Posle je počela i u pet po podne završena načelna rasprava o 26 tačaka dnevnog reda (od 31 do 56) – međudržavni sporazumi i ugovori, garancije, konvencije, uključujući i „spasonosni“ (kako to reče predsednik Odbora za nauku Srba Živanović Van Dam) sporazum sa Kinom o naučnoj i tehnološkoj saradnji. Opozicija grdi što su spojene ovolike tačke i što ih zastupa ministarka sporta, pozicija ćuti i trpi. (Što je u redu, jer se radi o potrebnim i povoljnim međudržavnim sporazumima i ugovorima).

Opozicija sa „narodnim“ Veljom na čelu najviše istrajava na zabrinutosti („zebemo“, kako bi rekao Milo Đukanović) nad navodno dolazećom „dužničkom krizom“. Uzimamo mi, moraće da vraćaju neki sledeći. (Kako to, inače, poznato zvuči). Javni dug države Srbije je 2000. godine bio 14 milijardi evra, ili neverovatnih 170 posto BDP-a – bruto domaćeg proizvoda, dok je sledeće godine taj odnos bio 102 posto. Naravno, radilo se o postsankcijskim godinama, kada su pomenuti procenti, zbog zamrzavanja otplata ranijih kredita, bili astronomski. Posle se stanje počelo normalizovati. Uređeni su odnosi (veliki otpisi) sa Pariskim i Londonskim klubom poverilaca (banaka), pa je već na kraju 2004. godine javni dug pao na 7,7 milijardi evra, ili tolerantnih 36,5 procenata BDP-a.

Sada je realno stanje sledeće. Država je na dan 30.10. ove godine, prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija, bila dužna tačno 9,60 milijardi evra, ili 30,7 procenata BDP-a. Ako još eventualno dodamo „ruski“ kredit od milijardu dolara, ili 670 milijardi evra (mada su se, poslednjih nedelja, nešto svi ućutali), koji nam je „doneo“ predsednik Medvedev kada je 20. oktobra pohodio Parlament, javni dug bi prešao 10,3 milijarde, ili već prilično visokih 33 odsto BDP-a. Što je posebno „visoko“ u odnosu na prošlogodišnji nivo duga od 8,78 milijardi evra ili 25,6 odsto BDP-a. Dok je istovremeno, prema zvaničnim državnim dokumentima, plan bio da na kraju 2009. godine država duguje 9,10 milijardi evra, ili manje od 25 odsto BDP-a. Ako je za utehu, Hrvatska je za 2-3 odsto u lošijoj poziciji, Mađarska skoro duplo, ali su sve druge okolne zemlje (posebno Bugarska i Rumunija) u dosta povoljnijoj poziciji.

Kad dodamo i privatni spoljni dug (kompanija), koji je sa tri milijarde u 2004. godini, ekspresno porastao na najmanje 11 milijardi evra u ovoj godini, dobija se ukupan dug od oko 21 milijarde evra ili skoro 70 odsto BDP-a.

Zaključak je prilično jasan. Još uvek nam ne preti „dužnička kriza“, ali je istina da smo se prilično dodatno zadužili u godini SEKE (Svetske konomske krize). Što je i bilo neminovno (jer nema para), ali je i opasno. Novostvorena vrednost ide dole (najmanje 4,5 odsto), dugovi gore. Pa je sad došla, na red ona šekspirovska „biti il ne biti…“. Ako se spoljni dug primiri, a BDP i čitava naša ekonomija počnu da rastu, sve će biti OK. Ni „d“ od „dužničke krize“.

Ali šta ako tako ne bude. Upravo takvu tezu „neguju“ opozicionari u Skupštini. Pored načelnih kolovođa, „narodnog“ Velje i „naprednog“ Tome, najviše se ističu dvoje „eksperata“ magistara – Jorgovanka Tabaković (Tomina) i Dejan Mirović (Šešeljev). Od dva brata deca, što bi se reklo u selu. Oboje sipaju podatke, ali na sasvim različite načine. Jorgovanka nastupa „politički“, cifre su važne, ali još važniji utisak i marketing (malo-malo pa „dragi građani“), dok je Dejan pravi „ekspert“. Govori samo o ciframa i parametrima (naravno, koristi ih na pesimistički „opozicioni“ način), vidi se da se priprema i analizira. Stručno dominira Dejan, politički Jorgovanka. Pa ko šta voli, nek izvoli. Trećeg „eksperta“ K(oštunica) narodnjaka doktora Popovića već odavno nigde nema. („Ruski čovek“, kako bi alegorično rekli Čedini „eksperti“ Ostojić i Maraš, pa je mnogo zauzet).

Parlament je još radio u utorak i sredu. Raspravljalo se u načelu o preostale dve tačke dnevnog reda – listi kandidata za člana Saveta RRA iz reda domaćih nevladinih organizacija i udruženja građana i kandidatima za članove Programskog odbora Radiodifuzne ustanove Srbije, ali su misli lutale Knez Mihailovom, ulicom Kralja Petra, i portom Saborne crkve. Poslanici su bili sa svojim narodom i patrijarhom.

Veličanstveni ispraćaj patrijarha Pavla (skroman kakav je bio, ovakve mitinge posvećene jednom čoveku, sigurno ne bi dozvolio) u četvrtak, devetnaestog novembra, još jednom je potvrdio da se u Srbiji najduhovniji ljudi potpuno „prepoznaju“ tek na poslednjem ispraćaju. Zar Beograd, devetnaestog novembra Leta Devetog, nije neodoljivo ličio na petnaesti mart Leta Trećeg. Pola miliona ljudi je ćutalo, plakalo i tihovalo za smernim i tihim čovekom Pavlom. Kao što su tada plakali za neuhvatljivo brzim, a tako običnim Zoranom.

Makar da nas ovi veliki narodni sabori nečemu nauče.

Autor je narodni poslanik u ostavci