Ako govorimo o Stanislavu Ježiju Lecu, nepotrebno je podsećati na to šta je aforizam, čak šta je poljski aforizam. Utoliko pre što sam sebe nikada nije nazivao aforistom („Da li pišem aforizme, fraške, liriku ili satiru? Ne, pišem sebe, svoj dnevnik“). Stoga fraška (epigram), najpoljskiji satirični žanr ne dominira u njegovom načinu izražavanja, kao što, recimo, dominira u književnom opusu Jana Štaudingera, najznačajnijeg predstavnika poljske fraške 20. veka. Jer, osim forme u njegovom slučaju veoma je značajan sadržaj, vezan za njegovo poljsko-jevrejsko poreklo, lični razvoj na prostoru Poljske, Austro-Ugarske i Austrije, kao i pripadnost kulturama tog prostora.
P { margin-bottom: 0.21cm; }
Naime, Lec je rođen 1909. u Lavovu. I sa očeve i sa majčine strane jevrejskog je porekla, ali asimilovanih španskih Jevreja. Lecovi preci, koji su iz Španije preko Holandije i Nemačke dospeli u Poljsku za izuzetnu odanost austro-ugarskoj monarhiji dobili su plemićku titulu. Lec je rođen sa tom titulom, kao baron Tuš-Lec. Zbog toga je njegova porodica Prvi svetski rat provela u Beču, vrativši se posle završetka rata u Lavov, on sa savršenim vladanjem nemačkog. Vladao je savršeno i poljskim. U časopisima je kao pesnik debitovao 1929, dok je prvu knjigu, satirične poezije objavio 1933. Kao i mnogi drugi mladi ljudi iz bogatih porodica bio je levičar. Zbog toga se odrekao baronske titule, potpisujući se samo sa Lec, ili pseudonimom Stah. Od 1939. kad su s jedne strane Poljsku okupirali Nemci, a s druge Sovjeti da bi preživeo postao je član Udruženja ukrajinskih pisaca, a ubrzo se izjasnio i za priključenje zapadne Ukrajine Sovjetskom Savezu. Što mu je kasnije veoma zamerano. Još više što je među prvima napisao pesmu o Staljinu. Iako nije bio član Komunističke partije sarađivao je s komunističkim novinama Crvena zastava. Zbog čega ga Nemci, koji su 1941. okupirali Lavov, hapse i šalju u koncentracioni logor u Tarnopolu. Zahvaljujući savršenom nemačkom uspeo je da pobegne iz logora i stigne čak do Varšave. Zbog izrazito jevrejske fizionomije nije se mogao u njoj slobodno kretati, te se priključio partizanima, boreći se do kraja rata, iz koga je izašao s činom majora. Zahvaljujući tome i izvrsnom znanju nemačkog od 1946. do 1950. radio je u Beču kao sekretar za štampu Poljske ambasade. Po isteku te funkcije nije se vratio u Poljsku već je s porodicom otišao u Izrael. U njemu je doživeo razočarenje i 1952. sa sinom Tomašom, budućim aforistom, vratio se u Poljsku.
Pisao je i objavljivao poeziju, koja nije bila na nivou Ruževiča i Herberta. Međutim, sve do 1956. cenzura je zabranjivala objavljivanje najvrednijeg što je pisao, neočešljane misli. Posle promena 1956. počinje da ih objavljuje u časopisima, a uskoro i u vidu knjiga. Posredstvom aforizama izražavali su se i mnogi drugi, čak najistaknutiji poljski pisci, ali je Lec, iako nežne psihičke strukture, oštrinom iskaza dominirao na poljskoj satiričnoj sceni. Jedan od razloga je što je u pisanju svojih aforizama posezao za poetikom aforizma u najširem značenju, oslanjajući se na aforističku tradiciju staru tri i više hiljada godina. Stvarajući u okviru medicinskog, filozofskog, političkog, društvenog aforizma, stvarajući jedinstven jezik tog žanra, koji se temeljio na posebnom jezičkom konceptu, na valjanim komentarima, pre svega savremenih društvenih i političkih pojava, a ne prvenstveno na igri reči. U čemu mu je možda najbliži bio Mrožek. Svoju najznačajniju knjigu Neočešljane misli objavio je 1957. ili u vreme poljske jugovine, drugo izdanje naslovljeno sa Nove neočešljane misli objavio je 1964, a treće će objaviti priređivači, Jan i Tomaš Lec, naslovivši ga sa Sve neočešljane misli (2006. i 2007) u kome će se naći 4.711 aforizama, koji su prevođeni na četrdesetak ili čak pedesetak stranih jezika. Što predstavlja neverovatan uspeh, s obzirom na njihovu sažetost, jezičku posebnost i teme u kojima se nijedan aforista pre njega nije ogledao. Tako da je normalno što do danas, posle 100 godina od Lecovog rođenja (1909) i 50 od smrti (1966), ni na jednom planu nisu izgubili aktuelnost.
Posebno ne u Srbiji. Jer, nigde osim ovde njegove aforizme niko nije nazivao lecizmima. On je u najpozitivnijem smislu reči bio kompas za dve-tri generacije ovdašnjih aforističara, premda se ovdašnje shvatanje satire i humora veoma razlikuje od poljskog. Na sreću njegovi prevodioci su bili veoma dobri poznavaoci poljske književnosti, pre svega Petar Vujičić, prevodilac najobimnijeg izbora Neočešljanih misli, ništa manje Đorđe Sudarski Red, autor antologija Od Leca do Leca (1986, 1989) i Mali mitovi (1986) i Uroš Glovacki, autor prvog izdanja Neočešljanih misli (1966). Neki, kao Petar Vujičić, i lično su ga poznavali, o čemu govori u pogovoru Neočešljanih misli objavljenim u Narodnoj knjizi, u biblioteci Grifon (1983). Lecovi aforizmi objavljivani su i u nizu srpskih novina i časopisa, na Radio Beogradu… NJihov blagotvoran uticaj na srpski aforizam ogleda se od 60-ih godina do danas. Čemu je veoma doprinela situacija u bivšoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji, inspirativna za nastanak aforizama. Mada, autorka ovog teksta dosad nije pročitala da je Leca na vrhuncu slave bilo ko u Poljskoj predložio za Nobelovu nagradu, koju je apsolutno zasluživao. Osim Umberta Eka, koji je više puta isticao da je Lec jedan od najznačajnijih pisaca 20. veka i da treba da bude uvršten u red nobelovaca. Što se zbog prerane Lecove smrti (5. maja 1966) i odsustva podrške još nekih nobelovaca, nažalost, nije dogodilo.
F portret i naslovna
glo
Umberto Eko više puta je isticao da je Lec jedan od najznačajnijih pisaca 20. veka i da treba da bude uvršten u red nobelovaca
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
