Nevidljiva epidemija: Zašto sve veći broj mladih u Srbiji ima psihološke poremećaje?

Prema istraživanju Centra za mlade utvrđeno je da se svaki sedmi učenik samopovređivao tokom života, prenosi Novi magazin.

Pet odsto učenika ima panične i anksiozne napade, a oko dva odsto muče poremećaji u ishrani. Primetan je i porast hiperaktivnih poremećaja sa poremećajima pažnje, koji je konstatovan kod 1,7 odsto učenika. Poremećaji ponašanja primećeni su kod 2,2 odsto ispitanika.

Kada je reč o zavisnosti mladih od interneta, istraživanje je pokazalo da u proseku provode oko četiri sata dnevno na društvenim mrežama.

Koliko su česti panični i anksiozni napadi kod dece i mladih i šta ih najčešće izaziva, da li školski sistem ima kapacitet da odgovori na potrebe učenika sa mentalnim teškoćama i gde su ključni propusti, te kada i na koji način roditelji treba da potraže stručnu pomoć za svoje dete – pitanja su koja se nameću kao polazište za analizu ovog problema.

„Samopovređivanje postaje nova ‘epidemija’ među mladima“

Psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović kaže za Danas da ovakvi rezultati nisu iznenađujući, zato što se već više godina unazad, pogotovo posle pandemije COVID-a, rade i epidemiološke studije kod nas.

„Relativno je očekivan podatak, u skladu sa onim što smo dobijali i na populaciji odraslih ljudi. Svaki šesti građanin ima neke tegobe i probleme sa mentalnim zdravljem. U rigoroznijim studijama svaki šesti građanin ispunjava kriterijume za neku dijagnozu, svaki treći ima tegobe sa mentalnim zdravljem koji ne dostižu nivo mentalnog poremećaja, ali osećaju uznemirenost i povremeno neraspoloženje. Nije čudno da je slična situacija i sa mladima, jer živimo u istim okolnostima“, objašnjava Džamonja Ignjatović.

Jedina razlika između mlađe i starije populacije po pitanju mentalnih tegoba je, kako navodi naša sagovornica, samo distribucija po određenim vrstama poremećaja koji su više tipični za mlađi uzrast i onih koji su učestaliji za stariji uzrast.

Džamonja Ignjatović ukazuje da je podatak da se sve više mladih ljudi samopovređuje noviji, odnosno, da je u porastu u poslednjih 10 godina, i da pokazuje da se i sama patologija menja, jer ranije samopovređivanje nije bio tipičan poremećaj.

„Zavisnost od interneta nije postojala ranije, nije bio tako rasprostranjen poremećaj pažnje, ADHD, u porastu su neki novi oblici poremećaja, poput poremećaja ishrane, u adolescentnoj populaciji, sa početkom puberteta. Samopovređivanje je nova ‘epidemija’ i ona se najviše vezuje za potrebu mladih da neki drugi bol osete, izazvaće drugu vrstu fizičkog bola, jer im je emocionalni bol nepodnošljiv. Na neki način, uz modelovanje od strane vršnjaka, samopovređivanje jeste u porastu, kad vas duša boli, lakše vam je neki put da vas telo boli“, ocenjuje Džamonja Ignjatović.

„Hiperkonzumacija interneta direktno utiče na pojavu anksioznosti kod dece“

Komentarišući podatak da mladi u proseku provode četiri sata na internetu, psihološkinja Ana Mirković navodi da pojedina istraživanja pokazuju da deca u Srbiji provode i više vremena na internetu, odnosno, najviše vremena od sve evropske dece.

„Pojedini vrlo često vikendom provode i do devet sati na internetu, što pokazuje da su i oni dani koji su predviđeni za porodičnu dinamiku zapravo prepušteni deci da budu sami sa ekranom, sada to jako utiče na njihovo mentalno zdravlje. Za toliko vremena primimo nekoliko hiljada poruka i sve te poruke su izvesna doza stresa za naš nervni sistem, a posledično i za dušu i mentalnu harmoniju. Najveći broj informacija koje dolaze umeju da budu vrlo stresne, uznemirujuće, da često bude anksioznost, umeju da pojačaju i nesrećno stanje kod dece“, objašnjava Mirković.

Dodatan problem sa korišćenjem interneta je, kako kaže naša sagovornica, to što dete samo konzumira sve informacije koje mu dolaze, najčešće preko slušalica i ekrana, gde stariji nisu uopšte uključeni.

„Znamo da su deca vrlo vulnerabilna, osetljiva, da nemaju razvijeno kritičko razmišljanje, još uvek najčešće nemaju ni logičko zaključivanje koje kreće tek sa 12 ili 13 godina. Sve to doprinosi da deca često primećuju da imaju anksiozne napade, često će reći da su depresivni i to jeste direktno posledica hiperkonzumacije, nekontrolisanog sadržaja koji u ogromnim količinama dolazi putem telefona, odnosno sa interneta i društvenih mreža“, ukazuje Mirković.

S obzirom na to da se istraživanje Centra za mlade fokusira na decu koja su još uvek u osnovnim i srednjim školama, Ana Mirković smatra da bi bilo lepo da školski psiholozi mogu da posluže kao prva linija podrške.

„S druge strane, ovako kako su škole sada koncipirane, mislim da školski psiholozi nemaju ni ingerencije, ni vremena, ni mogućnosti da se bave mentalnom higijenom ili posledično vraćanjem u balans dece koje imaju nekih mentalnih problema, jako je mali broj psihologa na mnogo škola. Vrlo malo se pažnje posvećuje mentalnoj higijeni, odnosno prevenciji mentalnih bolesti ili pomoći detetu koje ima problem. Idealno bi bilo da pošto dete većinski deo budnog dana provodi u školi i najčešće su problemi vezani za odnose sa vršnjacima, da mogu da traže pomoć psihologa onda kada imaju problema, ali svi znamo da su psiholozi u školama stigmatizovani, da se kod njih ide samo kada napravite neku veliku glupost i da bi svako dete volelo da nikad nema nikakav susret sa psihologom tokom školovanja“, ukazuje Mirković.

Kada je u pitanju traženje psihološke pomoći za dete van škole, ona ističe da svaki roditelj najbolje poznaje svoje dete, zbog čega treba da prati promene u ponašanju deteta.

„Nekada su te promene razvojne i prirodne, ali se primeti kada se pojavi neki oblik ponašanja koji do tada nije bio zastupljen – nesanica ili prekomerno spavanje, promena u načinu iskrene, promena u ophođenju prema drugarima ili promena u prihvatanju svakodnevnih obaveza i odgovornosti – u tim slučajevima bi trebalo potražiti psihoterapeuta koji se bavi decom ili porodicom, da te svoje dileme ili nedoumice podeli, zato što svaki problem je mnogo lakše rešiti kada se on u samom korenu reši“, zaključuje Mirković.