Ni Hezus Hil mi se nije mešao u posao

– Nećemo u inferiornom položaju početi tu utakmicu. Ali, neće nas ni opteretiti naša trenutna, jako dobra pozicija u grupi i briljantan period koji je iza nas. Do te utakmice Francuzi treba da odigraju još dva meča i to, rekao bih, u dosta komplikovanom periodu, pošto dolaze na početku klupskih sezona. Praktično bez takmičenja idu na Farska Ostrva i dočekuju Rumuniju. Rumuni jesu ekipa s reduciranim kvalitetom, ali imaju kulturu igre. Mi ovaj prijateljski meč s Južnom Afrikom vidimo kao još jednu šansu da unapredimo igru i ukupnu atmosferu oko reprezentacije pred susret sa Francuzima u kojem, već rekoh, nećemo biti opterećeni rezultatskim imperativom. Znam da se do autoriteta u fudbalu dolazi pobedama i ponavljanjem, ali isto tako znam da su kultura igre i ponašanje za nas trenere veća garancija u odnosu na trenutni rezultat. Dokumentovaću to primerom naše dve poslednje utakmice sa Faranima i Austrijancima. Nismo bili briljantni na njima, mislim na ukus navijača, ali smo organizacijom igre eliminisali svaku eventualnost. Austrija je sva tri pogotka protiv Francuske dala iz prekida, a nama nisu šutnuli nijednom na gol iz takvih situacija. To je ono što me čini zadovoljnim – kaže Antić na početku razgovora.

Da niste verovali u plasman na SP verovatno se ne biste ni prihvatali ovog posla. Ipak, da li ste mogli pretpostaviti ovako dobru poziciju u finišu kvalifikacija?

– Uvek sam verovao u sebe, a to verovanje je bazirano na mom odnosu prema mojoj profesiji. Od trenutka kada sam procenio da je moje prisustvo potrebno srpskom fudbalu nikada i ni u jednoj prilici nisam tražio opravdanje za bilo šta ili pričao u stilu „da mi je imati ovo ili ono“. Uvek sam delovao spram date, realne situacije. Taj prilaz zajedništvu, posle ovih (skoro) godinu dana, doneli su nam potvrdu istine da je fudbal više od igre. Pogotovo kada je u pitanju vođenje reprezentacije, što mi je prvo iskustvo takve prirode. Fudbalu sam uvek davao socijalnu komponentu, jer predstavljamo svoj narod i svog navijača. Igra kao igra, u njoj uvek ima oscilacija, ali je odnos naroda prema reprezentaciji uvek išao uzlaznom linijom. Time sam možda i najzadovoljniji.

Svoj dolazak u reprezentaciju objasnili ste ličnom procenom da ste u ovom trenutku potrebni srpskom fudbalu. Pre ste mislili drugačije, čim ste odbijali pozive prethodnih vrhuški Saveza?

– Ne bih se vraćao u prošlost. Ne bih sada da komentarišem tuđe priče o meni kao čoveku koji nije patriota ili povlačenje mog imena na novinskim stupcima pri svakom izboru selektora, mimo moje želje i planova nekih ranijih Saveza. Imam, zaista, privilegiju da se bavim onim čime volim. Uživam u trenerskom poslu, nezavisan od bilo koga i bilo čega.

Mnogi rezultatsku renesansu A selekcije objašnjavaju vašim radom, tvrdeći da je i pre bilo dobrih igrača koje je, „samo“ trebalo uklopiti. Koliko je uopšte trener faktor (ne)uspeha?

– Pre svega, okružio sam se ljudima koji znaju svoj posao i fantastično su uigrani. Neke sam zadržao, neke doveo, a svi zajedno smo složna celina u kojoj nema tabu tema, gde se stvari nazivaju pravim imenom, svako zna zašto i kada nešto radi. Fantastično se dopunjujemo. I međusobno i s igračima, koji, preko kapitena, takođe učestvuju u onome što se zove zajedničko ponašanje. Trener je svakako nosilac discipline, ali volim kada je ona rezultat dogovora i svesti o zajedničkom interesu.

Da li ste morali da namećete svoj autoritet ili je vaša biografija bila dovoljna da reprezentativci bespogovorno prihvate vaše metode rada i pravila ponašanja?

– Moj način komunikacije izuzima nametanje. Radije dogovorom realizujem svoje ideje i planove. Prihvatam priču o njima, pa i sugestije, ali samo ako su argumentovane, jer i ja imam argumente za ono što tražim i radim. Ne pravim autoritet zvanjem već znanjem.

Da li biste bili spremni da, recimo, kapitena Stankovića ili jednog Vidića udaljite iz ekipe zbog kršenja discipline?

– Pošto su i njih dvojica bila uključena u kreiranje zajedničkih pravila ponašanja ne vidim zašto bi išli protiv sebe i svojih interesa. Niti bilo koji drugi igrač. Treneri ne bi trebalo da se bave samo taktikom ili tehnikom, moraju poznavati i ljudsku psihologiju. Nema idealnog čoveka, svi imamo svoje mane, a moj posao je da iz svakoga od njih izvučem najveće vrline i iskoristim ih za opšte dobro. Uostalom, znam da se magarac ne gura, nego trči za šargarepom.

Koliko su uspešnosti vašeg selektorovanja doprineli apsolutna podrška Saveza i sloboda u radu, što mnogi selektori pre vas nisu imali?

– Ja sam se za taj status davno izborio svojim znanjem, ponašanjem i rezultatima. Nije istina da mi je ovde neko dao neku posebnu podršku ili ostavio odrešene ruke. Ne volim tu frazu „pušten da radi“. Radomir je uvek bio samostalan u svom poslu. Nijedan Hezus Hil (čuveni predsednik i većinski vlasnik Atletika iz Madrida – prim. aut), nije mogao da mi se meša u selekciju i vođenje ekipe. Znam šta je moja teritorija i gospodarim njome.

Je li bilo pokušaja da vam se nešto ili neko nametne, makar između redova? Imaju li menadžeri vaš broj? Zovu li vas?

– Mi smo nacija sa 11, 12 miliona selektora. Svako od njih ima svoje najbolje igrače i idealan tim. Poštujem to, ali držim se isključivo mojih uverenja i procena. Stvar je jednostavna. Ko odgovara taj mora i da odlučuje. A, poziva je uvek bilo i biće. Mislim da je to čak i normalno, jer kako će otac da oženi sina, ako ga malo ne hvali? Bitno je ostati imun na njih, svoj i dosledan.

Kako ste se izborili sa izraženim individualizmom pojedinaca, da ne kažemo sujetama, i od njih napravili timske igrače?

– Stvari zovemo svojim imenom i pravimo zahteve u skladu sa realnim mogućnostima pojedinaca. Ako se desi aut znamo ko ga izvodi, ako je protivniku dosuđen korner znamo kako se branimo u toj situaciji, gde je kome mesto, zašto ovaj trči ovde, a onaj se tamo postavlja… To je dogovor iz svlačionice. Kada počne utakmica, očekujem da svako ispoštuje dobijeni zadatak. To je autoritet.

Za kojeg igrača možete reći da je vaše otkrovenje u reprezentaciji? Da li je to mladi Obradović, koji je dobio priliku pre nekih iskusnijih igrača i iskoristio je, Milijaš za čije slobodne udarce toliki tvrde da je njegova jedina vrlina ili Jovanović, koji je dobio potreban prostor i minutažu?

– Zaboravili ste Subotića. I za njega su se mnogi pitali šta će u reprezentaciji, tako mlad i pored tolikih dobrih odbrambenih fudbalera koje imamo. Radomir zna zbog čega šta radi i nikada ništa ne prepušta slučaju i improvizaciji. Držim se meni omiljene fraze „za šta će ti dve kravate, ako nemaš čarape, a treba da izađeš s devojkom?“.

U srpskom fudbalu tehničara nikada dosta, sada ne oskudevamo ni u kvalitetnim defanzivcima, a rasnih strelaca sve manje. Zašto hronično kuburimo sa tzv. golgeterima razbijačima?

– U Srbiji je gol retkost. Naša liga je jedna od onih s najmanjim prosekom datih pogodaka po utakmici u čitavoj Evropi. Mnogi bi trebalo da se zapitaju zašto je to tako, a ne da odgovornost i krivicu prebacuju na drugog. Bio sam ispred naše fudbalske organizacije i trenera gost UEFA na stručnom seminaru pred poslednje Evropsko prvenstvo. Doneo sam obilje materijala i aktuelnih informacija iz Beča i imao želju da ih podelim s kolegama u Srbiji, da ih iz prve ruke upoznam sa tendencijama u savremenom fudbalu. Nažalost, nisam naišao na reakciju. Iako sam za ovih deset meseci održao mnogo predavanja i mnoge domaće trenere uključivao u rad reprezentacije nisam osetio potrebu struke za razmenjivanjem iskustva. Neću nikoga da napadam, ali…

Savez je doneo odluku o ograničavanju broja stranaca u domaćim timovima? Koji broj vi smatrate optimalnim? U kojoj meri su nam potrebni fudbaleri iz „uvoza“?

– Kao trener, otac i deda uvek gledam da prvo počistim pred svojom kućom. Nikada nećemo doći do rešenja ako se večito poredimo s drugima, pogotovo onim najbogatijima. Pustimo Real, Barsu i ostale. Godišnje zarade njihovih prosečnih fudbalera veće su nego budžeti Partizana i Zvezde. To je naša realnost. Šta raditi u njoj? Pa, ovo leto nam je dalo fantastične odgovore. Nemamo dva čestita bazena u zemlji, a imamo svetske prvake u plivanju. Otišla nam je kompletna jedna generacija u vaterpolu, a opet smo najbolji na planeti. Moramo se okrenuti nama.

Da li biste naturalizovali nekog stranog fudbalera za potrebe reprezentacije?

– Momci s kojima sam do sada radio, i s kojima ću na dalje raditi, opravdali su moja očekivanja. Tako, da pustite Radomira da radi onako kako misli da je najbolje.

Srbija na FIFA listi zauzima 14. mesto. Gde je vi vidite, pogotovo u evropskoj konkurenciji?

– Ostali sportovi su nam pokazali put. Ako hoćemo da budemo sport broj jedan u Srbiji moramo ići napred, stalno težeći ka vrhu.

Koliko je naša selekcija blizu ili daleko od fudbala koji igraju španska selekcija i Barselona, za koji ne krijete da su vaš omiljen model?

– Sve prilagođavam realnim mogućnostima, pa i tu moju nameru i ambiciju. Već smo fantastično povećali posed lopte u odnosu na protivnika. Imamo još prostora za napredak. Zato razmišljam o novoj taktičkoj varijanti koja bi još više pospešila taj deo naše igre. Voleo bih da igramo fudbal za koji se navija, zbog kojeg publika u Španiji viče „ole“.

U Južnu Afriku bi mogle i neke druge ekipe sa prostora bivše Jugoslavije? Budi li se to ovaj deo fudbalskog Balkana?

– Voleo bih da nas što više sa ovih prostora bude u Južnoj Africi. Ali, ne bih rekao da rezultati tih reprezentacija u ovim kvalifikacijama stoje u direktnoj vezi sa kvalitetom fudbala u zemljama eks Jugoslavije. Ipak, najbolji igrači Hrvatske, BiH i Srbije dolaze iz inostranih klubova. A, lige su nam takve kakve su. Mada, voleo bih da ih što više iz naše lige bude u selekciji i radim na tome.

Na sve strane postoje sjajni pojedinci. Kako biste sastavili startnih 11 u zajedničkom timu?

– Ne treba se baviti tom idejom, jer je nemoguća.

O Jadranskoj ligi se periodično, reklo bi se najviše iz dnevno-političkih motiva, govori kao o idealnom načinu podizanja nivoa klupskog fudbala od Triglava do Đevđelije. Koji je vaš stav o takvom ujedinjenju?

– Prećutao bih tu priču, ipak se tu radi o klupskom fudbalu – završava priču jedini trener koji je vodio veliku trojku španskog fudbala Real Madrid – Barselona – Atletiko Madrid.

Privatizacija (ni)je rešenje

Privatizacija klubova, tvrde zakonodavci i mnogi fudbalski radnici, jedino je rešenje za opstanak i dalji razvoj sporta u Srbiji. Slažete se?

– Koristiću se samo aktuelnim, svima dostupnim podacima. Slušam i čitam da je veći deo srpske privrede privatizovan, ali i da je 80 do 90 odsto tih privatizacija bio fiktivan ili loše urađen i doveo do problema. Naravno, mnogi koriste svetsku ekonomsku krizu kao zaklon za svoje pogrešne odluke.

Ne znam šta posle Mondijala

Da li bi učešće na Mondijalu označilo kraj vaših selektorskih ambicija? Razmišljate li o nastavku klupske karijere?

– Ovog leta imao sam dosta vremena da, na Zlatiboru i na Ribnici, sam sa pecaroškim štapom u ruci u lepoj prirodi, razmišljam o svemu… Ali, još nisam doneo nikakvu odluku ni o čemu. Živim i radim u sadašnjosti. I gledam da u svemu budem na visini zadatka.