Ni reči o atentatu

Vladimir Dedijer: SARAJEVO 1914 (8)

Kapitalno delo vodećeg istoričara druge Jugoslavije Vladimira Dedijera „Sarajevo 1914“ premijerno je napisano na engleskom jeziku 1964. godine. Naredne godine objavljuje se i izdanje ove knjige na srpskom jeziku. U proteklih pola veka ova knjiga je nezaobilazna u svim istraživanjima i novim studijama o 1914. godini. Prvi put posle 1978. godine izdavačka kuća „Obradović“ iz Beograda objavljuje reprint ove knjige. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi delove o odnosima unutar trougla Aleksandar Karađorđević – Nikola Pašić – Dragutin Dimitrijević Apis uoči i posle Sarajevskog atentata. Iz ovih delova Dedijerove studije može se sagledati uloga Srbije u ovom sudbonosnom događaju.

To ujedno pokazuje da je Boža Milanović preko svojih rukovodilaca poslao Milovićevu izjavu u Beograd, a da su je ovi dostavili Pašiću.

Ta Pašićeva zabeleška, napisana na brzinu, nečitkim rukopisom, ima pet redova:

Prvi red:

„2 đaka V, raz. gimn. Triša Mladenov“, poslednja reč verovatno ime vlasnika ade na Drini Mladena Isakovića. Na kraju ovog reda ima još jedna reč koja se ne može pročitati.

U drugom redu:

„6 bom. 4 rev. od Narodne odbrane Jankovlć.“

Treći red:

„Boža Milanović i Tankosića.“

Četvrti red:

„Poverenik“ zatim jedna nečitka reč, „a ovu vraćen,

Trnovu i Priboju“.

Peti red:

„U Tuzlu, u Sarajevu.“

Naši eksperti smatraju da je na ovoj zabelešci Pašićev rukopis autentičan. Na belešci ne postoji datum, te se može pretpostavljati da je ona načinjena i posle 28. juna 1914. godine, ali je verovatnije da se to desilo pošto je Milovićev izveštaj već bio primljen.

No još jedna stvar nije jasna u ovoj Pašićevoj zabelešci. U drugom redu, pošto su pomenute bombe i revolveri, stoji dalje:“…od Narodne odbrane Janković, Boža Milanović i Tankosića poverenik…“ Po svoj prilici, uz Milovićevu prijavu Boži Milanoviću, neko je Pašiću davao objašnjenja kako je do toga došlo, to jest da je Milović poverenik i Narodne odbrane i Tankosića.

Najbitniji element ove zabeleške jeste to što se u njoj ništa ne govori o atentatu protiv nadvojvode Franje Ferdinanda, nego se samo napominje da su dva đaka prešla u Bosnu sa šest bombi i četiri revolvera. Značajno je, takođe, i to što ce u drugom i trećem delu Milovićevog izveštaja govori kako je oružje prebacivano u Bosnu još pre rata 1912. godine, da bi se razdelilo poverenicima srpske obaveštajne službe i upotrebilo kad dođe vreme za to.

Ključno pitanje koje se nameće kad se govori o odgovornosti srpske vlade za događaje u Sarajevu bilo bi sledeće: kakve je mere predsednik vlade Nikola Pašić preduzeo kad je dobio ovu informaciju.

Činjenica što je načinio izvod iz dokumenta dokazuje da je čitavu stvar smatrao ozbiljnom. Iako nadvojvodino ime nije bilo pomenuto u dokumentu, Pašić je, nema sumnje, zaključio da prelazak omladinaca sa smrtonosnim oružjem uoči nadvojvodine posete Bosni iziskuje otvaranje hitne istrage. Osim toga, u drugom i trećem delu dokumenta kaže se da je još jedna pošiljka bombi upućena poverenicima Narodne odbrane u Bosni i Hercegovini.

1. – Raspravljao je o čitavom pitanju sa članovima vlade.

2.- Naredio je građanskim vlastima da otvore istragu na granici, dok su ministar unutrašnjih dela i ministar vojske izdali odgovarajuće naredbe protiv ilegalnog prebacivanja ljudi i oružja preko granice.

3. – Preko vojnih vlasti naredio je istragu protiv pukovnika Apisa.

4. – Učinjeni su koraci da se zaustave mladići koji su već bili prešli granicu.

5. – Još uvek je sporno kakve je mere Pašić preduzeo da opomene bečku vladu da su naoružani ljudi prešli granicu.

Nije jasno da li je o prenošenju oružja i prelasku naoružanih ljudi raspravljano na sednici vlade, ili je Pašić to pitanje pokrenuo samo pred nekim članovima vlade.

Nastavlja se