Nikolić: Ruka Hrvatskoj je pružena

„Naš oproštaj nije teško zaslužiti – mi od današnje Hrvatske ne tražimo da nas voli, ako to ne ume – dovoljno je da pokaže da želi da uzvrati prijateljstvo koje joj nudimo“, rekao je Nikolić.

Da se, nastavio je Nikolić, „odvoji od ustaških zločina i da se ne plaši suočavanja sa delom mračne istorije u kome nije ni učestvovala. Da ne dozvoli da je neko uvede u zločin zaborava zločina“.

„Naša ruka je pružena, da ne bismo morali da obeležavamo stradanja nekih novih Krstića, Dumitrovića, Bienenfela, mnogih čija je sreća i nesreća što nisu Hrvati“, rekao je Nikolić.

Nikolić kaže da „protiče osma decenija od mučeničke smrti na stotine hiljada nevinih ljudi, koji su imali sreću da budu rođeni kao Srbi,Jevreji i Romi, i nesreću da potpadnu pod vlast ustaških zlikovaca kojima je bilo na pameti samo uništavanje Srba“.

„To što su prošle decenije od stravičnog ratnog zločina genocida nije razlog zašto u svetu ćute i gledaju da se što manje pominje“, kaže Nikolić.

Razlog je, napominje predsednik Srbije, „što su pobijeni Srbi, a ubice su bili Hrvati. Nama danas udaraju žig zlikovca, a zlikovcima stavljaju oreol žrtve“.

Donja Gradina se ne uklapa u tu dirigovanu podelu naroda, napominje Nikolić.

Da je od bezumne ruke ustaškog terora stradao samo jedan nevin čovek pa je mnogo, rekao je Nikolić, a kamo li stotine hiljada dece, žena, nejači čija je jedina krivica u tome što su bili Srbi, Jevreji, Romi.

Nikolić je rekao da se ne radi ovde o brojevima, a govorimo o preko 700 hiljada stradalnika jasenovačkog logora, od čega je preko 360 hiljada završilo u donjogradinačkim jamama.

„Radi se o ljudima koji su imali ime i prezime, oca i majku, sina i kćer, o porodicama i čitavim selima, o mirnim težacima koji su živeli svoje živote, rađali se, ženili i umirali na svojoj zemlji i u svojoj kući koja se vekovima nasleđivala“, naveo je Nikolić.

Po njegovim rečima, u ovoj strašnoj statistici, u brojevima žrtava, jama, merama, ne sme se zaboraviti ljudski lik žrtve, svaki čovek ponaosob, ime.

„U svakom od njih lako je pronaći naše obične živote, nas same: Krstić Stana od oca Nikole, Srpkinja iz Dublja, deset godina; Dumitrović Duško od oca Vlajka, Rom iz Šida, šest godina; Bienenfel Mojše od oca Salamona, Jevrejin iz Zagreba, četiri godine; a zatim Kojičić Boško, Nikifor i Žarko, od oca Voja, Srbi iz Ritešića ubijeni sa svojim porodicama… i tako na stotine hiljada imena, mesta, ugašenih porodica“, rekao je Nikolić.

Nikolić je rekao da još nije završen ovaj strašni popis i napominje da je više o stradanju rekao stih Ivana Gorana Kovačića u poemi „Jama“, citirajući je, nego bilo koja statistika.

Nikolić kaže da je naša dužnost da ne prestanemo da istražujemo ovo stradalno mesto sve dok poslednja žrtva ne bude imenom i prezimenom prepoznata, upisana i ostavljena budućim generacijama na čuvanje.

„Da ih se sećamo kao što čuvamo uspomenu na svoju ličnu porodicu, svoje bližnje. Da ih pominjemo u svojim molitvama zauvek“, naglasio je Nikolić.