– Da bi jedan fudbaler ili košarkaš dospeo u žižu sportske javnost neretko je dovoljno da na nekoj prvenstvenoj utakmici postigne gol, odnosno ubaci 15-20 poena u koš. Prilika da ostvari tako nešto ukazuje mu se iz nedelje u nedelju.
Za razliku od njih, jedan bokser može i da nokautira svog protivnika, opet mu to neće mnogo značiti, ako je do takvog razvoja situacije došlo u jednom ekipnom prvenstvenom meču. Tek kad pobedi ili obori suparnika u finalnom susretu kakvog velikog takmičenja za njega će se čuti i o njemu će se pričati. Sredinom aprila jedan mladi Novopazarac osvojio je u Loznici titulu juniorskog bokserskog šampiona Srbije u kategoriji do 64 kg. Svi mediji objavili su vest o uspehu 18- godišnjeg Harisa Čolakovića. Kada je direktno iz lozničkog „Lagatora“ otputovao u daleki Azerbejdžan na Svetsko juniorsko prvenstvo u javnost je procurio još poneki detalj o ovom sportisti. Možda ne i najvažniji, ali svakako bitan je njegovo ime i prezime. Zamislite da su sportski komentatori veličali onaj zagrebački ubačaj majstorstvom Dušana Kežmana, a ne Kecmana. Harisu ne smeta što ga oslovljavaju sa Čolaković. Svojim rezultatima primoraće i novinare, kao i sve ljubitelje sporta da zapamte i ne zaborave da je on- Čalaković. Ponašanjem i govorom pre podseća na učenika iz prve školske klupe, nego na goropadnog borca iz ringa. Jedan je od trojice boksera koji su krajem aprila predstavljali Srbiju na Svetskom prvenstvu u dalekoj prestonici Azerbejdžana Bakuu.
n Prvi protivnik u Azerbejdžanu Belorus Adžinajev bio je nepremostiva prepreka?
-I pored toga što mi je ovo bio prvi nastup na ovako jakom prvenstvu nisam bio pod tremom. O svom protivniku nisam ništa znao. Tek po završetku prve runde video sam o kakvom se borcu radi. Onako omalen, nabijen, tempaš, jednostavno bokser koji najmanje odgovara mom načinu vođenja borbe. Prva razmena udaraca rekla mi je da ću sa njim teško izaći na kraj. Zasluženo je pobedio. Nakon eliminacije ispratio sam nekoliko mečeva u mojoj kategoriji. Imam razloga da žalim što za rivala u uvodnom susretu nisam dobio nekog slabijeg borca jer ih je bilo, i to više njih. U Beograd smo se vratili pre finalnih borbi, a Adžinajev je tada boksovao u polufinalu.
n Osim tebe ko je sve bio u sastavu naše reprezentacije?
-Predvodio nas je trener Kikinde Vujanić. Pored mene tu su još bili i Vlajić, bokser Goča iz Vrnjačke Banje, i Kikinđanin Boris Škapljik. I oni su se od prvenstva oprostili porazima u prvom kolu.
n Šta su razlozi rane eliminacije sa turnira?
-Pre svega nedostatak sreće prilikom žreba. Svi smo za protivnike dobili najkvalitetnije borce u svojim kategorijama. Takođe, dugo putovanje do Bakua ostavilo je traga. Meni je ovo bio prvi odlazak u inostranstvo, prvo putovanje avionom. Nije nikakvo opravdanje, ali i stalna borba sa kilogramima uticala je delimično na moj rezultat. Na kraju sam uspeo da sa 66, 5 kg, sa koliko sam stigao u Azerbejdžan, dođem do neophodna 64 kg. U svakom slučaju video sam nešto novo, verujem da će mi to ubuduće koristiti. I pored poraza nisam nezadovoljan svojim nastupom.
n Za razliku od naše reprezentacije, ostali su na šampionat došli direktno sa priprema. Koliko je to uticalo na postignute rezultate?
-Odmah po završetku državnog prvenstva otputovali smo na Svetsko prvenstvo. Imali smo pre Loznice devetodnevne pripreme u Sirogojnu. Zajedno smo trenirali sa seniorskim reprezentativcima. Radili smo tri puta dnevno. Treninzi su bili zanimljivi i vrlo raznovrsni. Koristilo je, ali za velike uspehe potrebne su pripreme koje bi trajale znatno duže. Prijalo mi je što sam bio u društvu jednog Zorana Mitrovića, Ljube Marjanovića, Branimira Stankovića, Piperskog. Uspostavio sam pravo prijateljstvo sa Piperskim, najboljim bokserom moje kategorije u zemlji. Stariji je od mene, u ovom trenutku i bolji. Voleo bih da ga jednog dana dobijem, a pritom ostanemo ovako dobri prijatelji.
n Sa tribina si odgledao nastavak šampionata. Ko je na tebe ostavio najjači utisak?
-Kubanci su bili neprikosnoveni. U svim kategorijama imali su sjajne boksere. Prijatno su me iznenadili Pakistanci. Svi su mnogo očekivali od Rusa. Skoro da su bili neprimetni. Što se tiče boksera iz bivših jugoslovenskih republika jedino je Hrvat uspeo da se okiti medaljom. Na žalost ne mogu se setiti njegovog imena.
n Bez obzira što si doživeo poraz na startu Svetskog prvenstva, ove godine najverovatnije te očekuje još jedan veliki međunarodni ispit?
-Saopšteno mi je da ću braniti boje Srbije na Prvim Olimpijskim igrama za mlade sportiste, koje će se ovog leta održati u Singapuru. Biće to turnir za nijansu jači od nedavno održanog Svetskog prvenstva. Samo da me žreb posluži. Do tada ću pojačano raditi i povećati broj treninga. Najpotrebniji su mi kvalitetni protivnici. U našoj, Šumadijskoj ligi ih nema. Očekujem da će ih biti na predstojećoj „Zlatnoj rukavici“ i na međunarodnom turniru u Mostaru.
n Na velika takmičenja ne putuju tvoji treneri iz BK Mladost. Koliko ti oni nedostaju?
-Navikao sam da su uz mene direktor kluba Besim Ejupović, prvi trener Salih Đerlek i kondicioni trener Idriz Hajrović. Njima najviše dugujem za svoj relativno brzi uspon. Tehničke detalje razrađujem sa Đerlekom. Volim borbu na distanci. Moja visina, preko 1,80 cm, zahteva takav način boksovanja. Mislim da mi je desni direkt ubedljivo najjače oružje, mada ga još uvek usavršavam. Zahvaljujući Hajrović nemam problema sa fizičkom pripremljenošću.
n Nisi slučajno u boksu. Postoje jaki porodični koreni. Nastavljaš putem kojim je išao jedan veliki borac. Da li je to tačno?
-Moj bliski rođak je nekadašnji profesionalni šampion sveta u velter kategoriji Edip Šećović. Kao amater boksovao je za kraljevački Metalac i Kablove iz Jagodine. Prvi je Novopazarac profesionalni prvak sveta. Nažalost, prošle godine tragično je okončao život u Beču, gradu u kojem je godinama živeo i radio. Nisam bio rođen kada je on bio na vrhuncu slave. Srećom znam o kakvom bokseru se radilo, jer sam bio u prilici da pogledam neke od njegovih najboljih mečeva na DVD-u. Verujem da nije nemoguće približiti se njegovim rezultatima.
n U boksu je i tvoj mlađi brat?
-Faris ima samo 12 godina. Kao i ja i on trenira u BK Mladost. Možda je talentovaniji i od mene. Već je postao pionirski prvak Srbije, a proglašen je i za najboljeg boksera Šumadijske lige među svojim vršnjacima. Pomenuo bih još jednog talentovanog klinca, zove se Benjamin Ćosović. Nismo brojni, ali vredimo.
Rekli su…
O Harisu Čalakoviću puni su reči hvale u njegovom BK Mladost. Trener Salih Đerlek kaže: „On je peti bokser s kojim sam radio, a koji je bio učesnik Svetskog juniorskog prvenstva. Pre njega to su bili Ličina, Lekpek, Ibrović i Ademović. Čalakovićev nastup u Bakuu bio bi daleko uspešniji da mu ovo nije bio prvi izlazak na veliku međunarodnu scenu. Bokserski savez Srbije mogao bi da razmisli o formiranju jedne mini selekcije sastavljene od talentovanih boraca, koji bi tokom godine nastupali na jakim turnirima i na taj način sticali potrebno iskustvo“
– On ima kvalitet. U poslednje tri, četiri godine nisam radio sa perspektivnijim bokserom. Pored talenta, ono što mi se kod njega dopada je karakter. To što je bio učesnik Svetskog prvenstva je velika stvar, kako za njega, tako i za naš klub. Najvažnije da prostora za napredak ima jako mnogo, ističe kondicioni trener Idriz Hajrović. Besim Ejupović, direktor BK Mladost smatra da je šteta što se BSS dovoljno ne angažuje kako bi mlade borce što češće slao na jake međunarodne turnire. „Za dobar nastup na Svetskom prvenstvu potrebno je imati od 4-7 kvalitetnih turnirskih nastupa godišnje. Bokseri iz ostalih zemalja učesnica nedavnog šampionata imaju tokom godine i po stotinak mečeva. Mi hoćemo da osvojimo medalju posle devet dana zajedničkih priprema. Bez konstantnog rada u trajanju od 2-6 meseci nema velikih uspeha. U svakom slučaju ponosim se Čalakovićem“, ističe Ejupović
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
