„Ma šta imate vi Slovenci da kukate za Jugoslavijom, kad ste je prvi napustili?“ Ovo i slična pitanja morao sam često da slušam kada sam tokom prethodnih godina, baveći se istraživanjem jugonostalgije, u raznim delovima nekadašnje zajedničke zemlje i u inostranstvu, razgovarao s ljudima, sakupljao materijale, tražio kontakte, fotografisao i kupovao antikvitete i suvernire te pratio skupove jugonostalgičara. To su mi govorili sa onom poznatom mešavinom zezanja i ozbiljnosti, sarkazma i ponosa, zajedljivosti i blagonaklonosti, koja je našim ljudima omogućila da prežive sve političke (ne)zgode prošlih decenija.
Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije (33)
Povodom dve decenije od pada Berlinskog zida, Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati tekstove iz Zbornika radova „Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berinskog zida i raspad Jugoslavije“ u izdanju Biblioteke XX veka, čiji je urednik Ivan Čolović, etnolog i politički antropolog. Zbornik nosi priloge 17 domaćih i stranih autora, koji se bave različitim aspektima jedne teme, u skladu sa svojim intelektualnim profilima: V. Arsenijević, I. Čolović, N. Stefanov, K. Luketić, V. Dimitrijević, S. P. Ramet, U. Vlaisavljević, Ž. A. Derans, K. Bugarel, Ž. Paić, I. Erdei, M. Biro, S. Slapšak, V. Perica, M. Malešević, E. Gordi i M. Velikonja. Naslovi i oprema teksta u feljtonu su redakcijski.
Postjugoslovenske državice – na nekom drugom mestu ih zlobno nazivam, po analogiji sa banana republikama, burek republike – danas u mnogo čemu zaostaju za sličnim zemljama iz socijalističkog doba. Sa bezbrojnim ljudskim tragedijama, koje neće zaceliti generacijama, međusobno posvađane, sa jednom decenijom rata sa oružjem i još jednom rata bez njega, ali isto toliko razornog, u skladu sa Lenjinovom maksimom „Što gore, to bolje“, opljačkane divljim privatizacijama, denacionalizacijama, turbo-kapitalizmom, rasprodajama i drugim legalnim krađama, sa šengenskim i novim državnim zidovima iznutra i izvana, na baš istim mestima, gde su decenijama postojale otvorene granice, ove državice sada tavore na periferiji još jedne nove Evrope, koja je za njih smislila još jedno novo ime: Zapadni Balkan.
Erozija starog sistema i konstruisanje novih imali su doslovno čudesne efekte na mnoge nekadašnje fanove Jugoslavije i njenog socijalizma, potpuno promenivši njihove ranije stavove. U takvim okolnostima pojavila se, prvo šapatom, onda sve glasnije, nostalgija za onim vremenima. Prvo o čemu moramo u analizi jugonostalgije voditi računa jeste to da ju je – kao svako emocionalno stanje i ideološki narativ – vrlo teško izmeriti. Konkretno, ako je Jugoslavija stvarno bila samo zločinačka strahovlada, odakle onda hiljade ljudi na raznim godišnjicama vezanim na nju i stotine hiljada poseta jugonostalgičnim veb stranicama, ako je to stvarno bio samo komunistički Rajh, odakle onda toliko grafita koji ga veličaju; odakle onda sva ta nova jugonostalgična popularno-kulturna produkcija; ako su je ljudi doista mrzeli, onda danas niko ne bi kupovao kratke majice; ako se pod Jugoslavijom stvarno tako teško živelo, odakle onda relativno visoko vrednovanje tih vremena u raznim anketama javnog mnjenja.
Drugo, nostalgija se uvek pojavi kada istorija „ubrza ritam“ i „pokaže zube“, zato je ona integralni, iako često namerno prećutani suputnik modernizacije i progresističkih ideologija, ali takođe i pratilac dinamičnih i dramatičnih vremena, kad se stari svet srušio, a novog još nema.
Treće, u postjugoslovenskim republikama ima mnoštvo različitih nostalgičnih diskursa i produkcija. Pored jugonostalgije, nailazimo i na razne arkadijske nostalgije kod tradicionalista (san o mirnom, sređenom ruralnom životu), na nostalgiju nacionalista za nacionalnim jedinstvom iz prvih godina nezavisnosti (verovanje da tada nisu bile važne političke razlike, nego su svi radili za narod), na nostalgiju verskih integrista za predmodernim duhovnim i moralnim jedinstvom, pa i nostalgiju nekadašnjih aktivista civilnog društva, društvenih kritičara i alternativaca iz 1980-ih, koji se teško mire sa kasnijim događajima (jesmo li se zato borili?).
Nostalgija za drugom Jugoslavijom je – pored anti-nostalgije, amnezije i istorijskog revizionizma – jedna od četiri strategije bavljenja prošlošću koje su se pojavile kod njenih naslednika. A čini se da je ta recentna prošlost još uvek tu: nove zemlje su napustile socijalizam i Jugoslaviju, ali socijalizam i Jugoslavija nisu potpuno napustili njih. Usputni dokaz: skoro ne prođe dan a da jedna od glavnih vesti u novinama u postjugoslovenskim zemljama nije vezana za prošla vremena. Svakog dana čitamo da su se neke od zvezda jugoslovenskog popa i roka opet okupile i krenule na još jednu poslednju turneju; da je Maršal opet pobedio u anketama s pitanjem da li je on pozitivna ili negativna istorijska ličnost; da je osnovana još jedna virtuelna Jugoslavija u kiber prostoru i još jedno društvo s Titovim imenom; da se na mestu ove ili one slavne partizanske bitke opet okupilo više hiljada antifašista, od starih drugova do mladih sila; da se ne znam gde opet slavi Dan mladosti i inscenira štafeta. Nostalgija za pokojnom državom postala je – hoćemo to priznati ili ne – jedan od kodova kulturne i političke komunikacije na ovim prostorima. Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
