Novi prevod Njetočke Njezvanove

                       

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

„Početkom 1849. Dostojevski je pripremio za štampu početak zamišljenog romana o devojci koja je, po svemu sudeći, mogla postati velika ruska umetnica – pevačica. Desilo se, međutim, da je tada – kad je u Otadžbinskim zapisima objavljen treći deo romana NJetočka NJezvanova, bez potpisa autora – pisac bio osuđen i upućen u Sibir. Posle oslobađanja Dostojevski se vratio svom nezavršenom delu, uneo značajne ispravke, ali ga ipak nije dovršio. Nije nastavljena priča o talentovanoj devojci, ali je istorija provincijskog violiniste Jefimova ostala izrazita i ubedljiva. Istorija relativno kratkog i tragičnog života Jegora Jefimova, teški i strašni trag koji je ostavio na početku NJetočku Nezvanovu i zajedno s tim beskrajna predanost umetnosti – sve to čitaoca potresa dubinom preživljavanja, strašću i senzibilnošću. Muzičar Jefimov bliske osobe potčinjava sebi i čudnoj teoriji umetničke ličnosti, načinivši od svog talenta fetiš i opravdanje sopstvenih životnih neuspeha. Sudbina tako neobičnog čoveka prikazana je iz perspektive sasvim mlade NJetočke, koja je verovala u njegov dar i radi očuha bila spremna čak i na prestupe, što je bilo poslednje iskušenje njene psihe.

Dostojevski i ovim romanom pruža fantastičan psihološki dijapazon; ne samo što je potresno i verodostojno prikazana ličnost kreativnog čoveka, nego je priča o njegovoj tragediji upisana u kontekst muzičke umetnosti, kojoj on bez ostatka posvećuje sve svoje težnje i s kojom su povezane sve njegove neostvarene nade i snovi“, beleži, između ostalog, Katarina Brajović.