Obuku se i obuju za 500 dinara

Pored tezgi sa robom iz Bugarske, Rumunije, Mađarske, Kine i Turske, nalaze se i neugledne tezge sa raznolikim polovnim stvarima, počev od rasparenih šoljica za kafu, preko polomljenih kasetofona, oštećenih knjiga i pohabanih igračaka, do nošene odeće i obuće za sve uzraste. Po ceni od 500 dinara, za koju kod Kineza može da se kupi samo najjeftinija bluza, na ovom mestu moguće je odenuti se od glave do pete ili kupiti dečja kolica, bicikl sa jednom točkom, tri stolice ili stari auto-kasetofon. Ovde bluze i košulje mogu da se nađu za 50 dinara, pantalone za 100, a jakne, cipele i čizme za 200 dinara. – Ranije su kod nas pazarili mahom penzioneri i oni bez ikakvih primanja, a od pre par godina sve više je i pripadnika srednjih generacija, kojima je kineska roba postala skupa. Neki se snebivaju, okreću levo-desno, ali, na kraju, ipak nešto pazare – kaže Vitomir Krstić, koji na svojoj tezgi prodaje polovnu odeću, pribavljenu preko kumova iz Beča. Svoj izvor prihoda ovde je našao i Radmilo Stančulović, koji prodaje raznoliku robu, poput polovnih patika, ulubljenih šerpi, neprecizne vage za merenje, novčanika, stripova i privezaka. – Ovu robu skupljam gde god stignem po gradu, pa čak i po kontejnerima, jer i za nju ima kupaca, naročito među onima koji znaju da majstorišu i popravljaju. Pa, šta mislite, gde će da se snabdevaju ljudi koji nemaju ni dinar prihoda ili primaju socijalnu pomoć, nego ovde kod nas – kaže Radmilo. Prodajući raznorazne drangulije, on dnevno zaradi 200 do 300 dinara, i tako izdržava suprugu i dvoje dece, jer zbog lošeg zdravlja već deset godina nigde ne može da se zaposli.