Od bombe do kamenice

Borivoj Erdeljan Optužbe da obogaćivanjem uranijuma i namerama sa plutonijumom Teheran želi da osvoji atomsko oružje, i takvim umećem dospe među posednike najviših naučnih umeća, uz istovremeno saznanje da se i u trećem milenijumu smrtne kazne – izrečene „zbog bračnog neverstva i seksualnih prekršaja“ – u istoj zemlji, izvršavaju kamenovanjem osuđenih, posebno je iransko raspeće, koliko i zastrašujuće saznanje o mešavini dometa sveta u kome živimo.
Oba postupka, državnici i ajatolasi islamske republike tumače kao zakonitu brigu za dobro građana, prvi kao blagovremeni napor da u budućnosti Irancima obezbede dovoljno električne energije, kako se zvanično objašnjava nuklearni program, i drugi kao pouzdan lek za čuvanje od greha i negovanje propisane moralne čistote naroda.
Što se tiče atomskog napora, Iran tvrdi da čini ono što je dozvoljeno, jer svaka zemlja – prema Sporazumu o neširenju – ima pravo da obogaćuje svoja goriva do mere pogodne za civilnu nuklearnu energiju, a ne do nivoa potrebnog za oružzje. Predsednik Mahmud Ahmedinedžad ponavlja da neće ustuknuti pred međunarodnim pritiskom ili čak pretnjama da se unište iranska dostignuća, a da tehnologiju neće iskoristiti za bombu. Zahtev Saveta bezbednosti UN je, i posle tri runde neuspelih pokušaja disciplinovanja sankcijama – a Teheran „skriva svoje programe već osamnaest godina“, podseća Bi-Bi-Si – Iran mora da se privede obustavljanju „aktivnosti obogaćivanja“, što podrazumeva preradu rude i prekid rada na projektu teške vode.
Prošle nedelje isproban je još jedan metod. U Ženevi je, mimo ranijih orkestriranja Saveta bezbednosti, međunardni sekstet (SAD, Rusija, Kina, Britanija, Francuska i Nemačka) ponudio „zamrzavanje za zamrzavanje“: da Teheran obustavi obogaćivanje uranijuma na sadašnjem nivou, a za uzvrat neće biti daljih kazni – na određeno vreme. Zamisao je da ovakva formula vodi konačnim razgovorima o odricanju Irana od neprihvatljivih nuklearnih prohteva. Propisan je i dvonedeljni rok za, kako upozorava Kondolisa Rajs, „ozbiljan odgovor“ iz Teherana, čiji pregovrač je požurio da kaže kako ni u sledećem krugu razgovara Iran neće da raspravlja o razmeni zamrzavanja.
Predsednik Ahmedinedžad ipak poručuje da su „svi dalji pregovori korak napred“. Začaranom krugu dodaje se još američka neodlučnost, da li da se oslanja na diplomatiju (ne samo prisustvo za istim stolom sa Irancem, predstavnikom „osovine zla“, Amerikanca Vilijama Bernsa, već i glasovi da Stejt department možda u Teheranu otvori kancelariju za zaštitu interesa, posle skoro trideset godina potpunog jaza nakon 444 dana zatočeništva osoblja ambasade SAD kao talaca patriotski obučenih Homeinijevih studenata), povećana doza sankcija ili vojna opcija i nesporna spremnost Izraela za akciju, kakve je u sličnim nedoumicama samostalno obavljao na Bliskom istoku (bombardovanje iračkog reaktora Oziris 1981. i prošle godine uništenje sirijskog sumnjivog postojenja).
Ipak, za moguće izraelsko poletanje – ističu upućeniji komentatori – postoje dve „crvene linije“. Prva je da Iran dostigne proizvodnju dovoljno visoko obogaćenog uranijuma kako bi napravio nuklearnu bombu. Druga je da nabavi najnoviji ruski protivraketni sistem S-300. Jednu opciju smiruje majski nagoveštaj Međunarodne atomske agencije da je iranski fabrikat uranijuma još siromašan. A za rakete se kaže da, pošto je takva ideja pomenuta prošlog decembra: „Ako do posla i dođe, mogu da prođu mnogi meseci pre isporuke“.
U isto vreme u Iranu, od stepena neizivesnosti oko dostignuća najviše tehnologije, manje je nepoznanica sudbina najmanje osam žena i jednog muškarca, starih između 27 i 43 godine, osuđenih na smrt kamenovanjem, kako je javila agencija Rojters. Po zakonu islamske šarije bračno neverstvo kažnjava se i 2008. Ajatolah Mahmud Hašemi Šarudi je 2002. nametnuo moratorijum na ovakve presude, ali ponavlja se da su otada „najmanje tri pravde izvršene“. Advokati navode da „iako pred zakonom vlada rodna ravnopravnost, češće su žrtve žene, jer su manje obrazovane i često loše zastupane pred sudom“. Prema striktnim krivičnim odredbama , muškarci pravosnažno osuđeni za neverstvo – pre kamenovanja – ukopavaju se u zemlju do struka sa rukama vezanim na leđima, a žene do vrata. U preciznom propisu: „nije dozvoljeno da kamenice budu toliko velike da usmrte odjednom“.