Od gasnih pištolja do kalašnjikova

„Ovaj pištolj košta samo 100 evra“, kaže Gagi, mladi trgovac oružjem iz Prištine, sedeći u jednom od najpopularnijih kafića u gradu. „Ali ja ću ti ga dati za 80…“ Gagi (što nije njegovo pravo ime) na trenutak prestaje da govori dok pored nas prolazi policajac iz Kosovske policijske službe, KPS. Kafić se nalazi samo stotinak metara od sedišta KPS, u prištinskoj „policijskoj aveniji“.
Crno tržište oružja na Kosovu cveta; pištolja ima svuda. Oružje stiže preko švercera iz Srbije, Makedonije i Albanije, a Gagi je samo jedan od mnogih trgovaca na ovoj teritoriji. Istim putem stižu i gasni pištolji, koji imaju plastičnu cev i magazin za čaure s gasom, a ovde se u brojnim malim radionicama širom Kosova prerađuju u efikasno vatreno oružje i prodaju na crnom tržištu po cenama koje nisu nedostižne čak ni za tinejdžere. Ono što se ne proda na domaćem tržištu izvozi se u inostranstvo.
Rupe u zakonima Unmika koji se odnose na oružje podstiču ilegalnu trgovinu oružjem. Liberalna procedura za izdavanje dozvola dovela je do toga da Kosovari koji žele da imaju pušku u kući to mogu bez problema i ostvariti. Statistički podaci se razlikuju, ali nema sumnje da je od 2001. godine legalizovana velika količina oružja. Savez lovaca procenjuje da se u privatnom posedu nalazi oko 50.000 komada oružja – ali stvarni broj lovaca među dva miliona stanovnika Kosova, kako tvrde lokalna lovačka udruženja, nikada nije prelazio brojku od 10.000.
Veton Elsani, portparol KPS, kaže za Birn da policija ne proverava poreklo lovačkog oružja prilikom registracije, jer prema sadašnjem zakonu nije dužna da to čini. „Pretpostavljamo da je to oružje bilo na Kosovu i pre 1999“, kratko objašnjava Elsani. Međutim, Birn je otkrio da je veći deo oružja registrovanog od 2001. godine, proizveden posle 1999. godine. Kanali koji su prvobitno organizovani da bi se na Kosovo unosilo lovačko oružje, sada se koriste za nezakoniti uvoz svih vrsta naoružanja.
Prema rezultatima istraživanja koje je sproveo UNDP, na teritoriji Kosova se nalazi oko 400.000 komada ilegalnog oružja. UNDP je ustanovio da u više od 23 odsto kosovskih domaćinstava žele da nabave oružje, uglavnom uz obrazloženje da je to način da zaštite sebe i svoje porodice. Prema nalazima istog istraživanja, „rašireno je uverenje, jednako među kosovskim Albancima i kosovskim Srbima, da su pripadnici druge etničke grupe dobro naoružani i da je držanje oružja važno da bi se održala ravnoteža straha“. Oni koji održavaju ovu ravnotežu jesu šverceri oružja, s kojima se lako može stupiti u kontakt preko posrednika u mnogim kafićima u starom centru Prištine.
Pomenuti Gagi najradije prodaje pištolje, zbog toga što su mali i lakše ih je nositi nego pušku. Može da ponese sa sobom tri pištolja i slobodno šeta centrom grada bez straha da će ga otkriti. Od njega saznajemo da je nekada veliko tržište za puške sada u opadanju, ali pištolji se i dalje uvoze istim kanalima. Policajac, koji se predstavio nadimkom, Mujo, potvrdio je da je trgovina oružjem u procvatu, između ostalog i zahvaljujući poroznim granicama teritorije. Gagi nam pokazuje dva mala pištolja. „Evo ovaj, ‘šestica’, ima šaržer sa šest metaka. Košta 100 evra, ali može da se nađe i za 80,“ objašnjava dok pokazuje pištolj koji je toliko mali da mora da ga drži sa tri prsta. „Ovaj drugi je italijanska Bereta. Košta 200 evra“, nastavlja Gagi. On tvrdi da može da nabavi bilo koju vrstu oružja u roku od pola sata. Sačmarica košta 400 evra. Cene kalašnjikova variraju zavisno od zemlje proizvodnje. Onaj proizveden u Srbiji košta od 350 do 400 evra, a onaj iz Albanije oko 300 evra. „Najjeftinji je kineski kalašnjikov. U Prištini košta 250 evra, ali ako pređete granicu i odete u Albaniju može se dobiti i za 50 evra“, kaže Gagi.
Doba godine takođe utiče na cenu. Cene naglo rastu pred praznike.
„Metak od 7mm u Srbiji košta 5 centi, a na Kosovu se može prodati za 50 centi. Pred novu godinu i za jedan evro“, objašnjava Gagi.
Dvojica drugih švercera s kojima smo razgovarali kažu da je najveća potražnja za prerađenim oružjem. Toni tvrdi da takvo oružje ne prodaje jer je „prljavo“ – pošto je pravljeno da ubija, ali kaže da su takvi modeli veoma profitabilni. „Za 40 evra gasni pištolj se može pretvoriti u pravi pištolj. Mogu koštati svega 30 evra pre modifikacije, ako se kupuju na veliko. Gasni pištolji na Kosovo uglavnom stižu iz Turske ili Italije. Ljudi ih donose, prepravljaju i prodaju. Potražnja je ogromna“, kaže naš sagovornik.
U toku samo dve policijske kontrole u avgustu 2007. godine, konfiskovano je više od 500 gasnih pištolja, za koje policija veruje da su bili namenjeni kosovskom tržištu. Iz više izvora dobili smo potvrde da su radionice za preradu oružja na Kosovu veoma brojne. Balističko odeljenje u okviru KPS nije nam dalo nikakvu izjavu tome, sa obrazloženjem da bi to moglo ometati istragu koja se trenutno vodi. Šverceri tvrde da se veliki broj na Kosovu modifikovanih pištolja šalje u Albaniju, posle čega se verovatno švercuju u zapadnu Evropu.
Sistem izdavanja dozvola za oružje za lov i rekreaciju funkcioniše od februara 2001. godine, ali važeći zakon ne sadrži sve detalje procedure. Aleksandar Borg-Olivije, šef pravne službe Unmika, izjavio je za Birn da cilj regulacije u ovoj oblasti jeste da se izdaju dozvole za ono lovačko oružje koje se nalazilo na Kosovu pre 1999. godine. Međutim, policija priznaje da su se u praksi stvari odvijale drugačije. „Nikada nismo proveravali da li je oružje bilo na Kosovu pre 1999. ili nije. Nailazimo na oružje proizvedeno 2003. godine, pa ipak izdajemo dozvole“, objašnjava Mujo, policijski službenik koji je želeo da ostane anoniman. „To nije dobro, ali sav taj šverc bio je stimulisan rupama u zakonima koje je doneo Unmik“, dodaje on.
Borg-Olivije, takođe, potvrđuje da u zakonima postoje rupe koje šverceri oružja mogu da koriste. „Prodao sam dosta sasvim novih pušaka, proizvedenih 2002, 2003. ili čak 2004“, izjavio je Toni. „Nabaviću vam novu pušku za 400 evra… turska puška, dobra. Neće biti nikakvih problema da dobijete dozvolu jer je puška nova i garantovano nije prljava“.
Ministar unutrašnjih poslova Kosova Blerim Kuci, strastveni lovac, priznaje da je njegova registrovana puška proizvedena 2003. Ipak, da bi takvo oružje registrovali – a to je kategorija u koju spada većina od desetina hiljada pušaka u privatnom vlasništvu – vlasnici prethodno moraju prekršiti zakon. Zakon zabranjuje unošenje takvog oružja na Kosovo ili njegovu kupovinu od nekoga ko ga je uneo na Kosovo. „Vlasti legalizuju lovačko oružje, a nas uopšte ne konsultuju“, izjavio je za Birn Cazim Krasnići, predsednik lovačkog saveza Kosova. „Izdaju dozvole svakome ko donese pušku u policijsku stanicu, a uopšte ne proveravaju poreklo oružja ili lovačke veštine tih ljudi“. Krasnići izražava zabrinutost zbog problematičnih zakona Unmika, koji narušavaju sliku o kosovskim lovcima i ugrožavaju prirodnu sredinu na Kosovu.
Ministar Kuci se slaže i tvrdi da je ekološka šteta na teritoriji takva da je on odlučio da ne lovi do 2010. On kaže da Ministarstvo priprema novi zakon o oružju koji treba da bude usvojen u skupštini 2008. godine. Međutim, Aleksandar Borg-Olivije tvrdi da bi i sadašnji zakon dao rezultate kad bi se poštovao. „Nikome nije dozvoljeno da unosi oružje na Kosovo“, kaže on i konstatuje da carinici i policija treba bolje da rade svoj posao. Ipak, on priznaje da su „procedure liberalnije nego što bi trebalo da budu“ i da „postoji potreba da se precizira da oružje koje je novo i uneto je nezakonito, ne može biti registrovano“.
U međuvremenu, na Kosovu se šverc oružja nastavlja i malo je onih koji veruju da novi zakon može da zaustavi ovu uhodanu trgovinu.