Od Van den Bruka do Išingera

Eto konačno smo se rešili Ahtisarija i izborili se za nastavak pregovora u kojima on neće učestvovati, a oni nam već odrediše novog. Išinger je po ukusu EU, a da li će biti i po našem treba tek da se vidi, mada neki već vide, a neki neće ni da gledaju, jer smatraju da je proces sve, a posrednici nisu važni.
Od početka jugoslovenske krize, od dolaska prve trojke Evropske zajednice i čuvenog Van den Bruka, izređalo se mnogo različitih misionara, posrednika, specijalnih izaslanika, komandanata snaga UN, i različitih „forova“, visokih predstavnika (uključujući i Ahtisarija u dva izdanja). Bilo je tu raznih likova od čuvenih imena kao što su Vens, Oven, Karington, Gonzales, Hil, Holbruk, Černomidin, Bilt, Stoltenberg i manje poznatih, onih koji su tek imenovanjem na tu dužnost izašli iz anonimnosti. Njihovo ponašanje bilo je u rasponu od nepristrasnih do, manje ili više (prikriveno ili otvoreno) pristrasnih. Treba reći i to da su neki posrednici (Voker, Holbruk) svojim pristrasnim ponašanjem devalvirali misiju posrednika i međunarodne zajednice. Inače su kriterijumi za ocenu posrednika uopšte, često obojeni emocionalnim nabojima, pa čim bi neki od njih izneo nešto u korist druge strane, makar to bilo i očigledno objektivno, odmah je proglašavan zaverenikom i plaćenikom koji radi protiv nas. Takav pristup nije odlika samo Srba, već svih strana koje su bile u sporu. Setimo se da su Muslimani napadali generale, Mekenzija i Rouza optužujući ih da su na srpskoj strani.
Činjenica je da posrednici nisu mnogo omiljeni, osim onoj strani prema kojoj su pristrasni, ali onda to i nije posrednik. Najveći broj međunarodnih predstavnika bio je na početku, tokom mandata ili na kraju proglašen pristrasnim i eksponentom raznovrsnih zavera, tako da je u javnosti stvaran utisak, a neretko je tako i bilo, da se više bavimo posrednicima nego problemima. Bilo kako bilo, posrednici su odlazili a nama problemi ostajali, da bi se kasnije donosila za nas manje prihvatljiva rešenja od ranije ponuđenih.
Da li, ni posle toliko iskustva s mnogobrojnim posrednicima, nisu izvučene pouke? Da li se priča oko posrednika reprizira? Čeka li Išingera sudbina Ahtisarija?
Evropska unija je relativno pasivno očekivala ishod Ahtisarijeve misije ili da SAD i Rusija dogovorom preseku Gordijev čvor. Pošto se to nije desilo, EU je rešena da se najozbiljnije uključi u pregovarački proces, što potvrđuje i činjenica da je u sastav trojke imenovala upravo predstavnika Nemačke kao vodeće i, u svakom pogledu, najveće i najjače zemlje EU. Takođe, treba imati u vidu i sledeće činjenice:
– Nemačka ima znatno umereniji stav po pitanju Kosova nego SAD, Velika Britanija ili Francuska;
– ona je protiv jednostranog priznavanja nezavisnosti Kosova;
– zalaže se da se odluka donese u Savetu bezbednosti i da to bude legitimitet za angažovanje EU na Kosovu;
– Nemačka je najodlučnija da kroz pregovarački proces afirmiše EU kao ravnopravnog partnera sa SAD i Rusijom;
– ona ima stabilne komunikacije i kooperativne odnose zasnovane na obostranim strateškim interesima s Rusijom, što je vrlo važno ako se ima u vidu neminovno usaglašavanje stavova u okviru Kontakt grupe i Trojke, a kad je u pitanju SAD sigurno će biti manje snishodljiva nego, recimo, Velika Britanija ili Holandija, na primer;
– Nemačka je zvanično proklamovala da je iznalaženje obostrano prihvatljivog rešenja za Kosovo i stabilnost regiona jedan od prioriteta njene spoljne politike;
– s obzirom na brojnost srpske i albanske dijaspore u Nemačkoj, ona je dodatno zainteresovana za stabilnost regiona;
– ne treba izgubiti iz vida da su bilateralni odnosi Srbije i Nemačke, uključujući i vojne, veoma dobri i da je Nemačka, što u okviru EU, što samostalno, naš najveći donator.
Ako se sve to ima u vidu, onda, u datoj situaciji, treba pozdraviti imenovanje Išingera kao predstavnika EU, pa i zbog činjenice što je to predstavnik Nemačke, a ne na primer Velike Britanije ili predstavnik neke druge zemlje koja podržava jednostrano priznavanje nezavisnosti Kosova. Ovo tim pre što je reč o iskusnom i profesionalnom diplomati koji je vrsni poznavalac situacije na Balkanu, a očito ima dobru komunikaciju s Rusijom, SAD i Velikom Britanijom.
Iz nekoliko neposrednih razgovora sa njim stekao sam utisak da je reč o izuzetno kompetentnom i korektnom sagovorniku, spremnom da sasluša argumente i da razložno o njima razgovara. Druga je stvar što se štošta od realnosti nama ne sviđa ili je drugačije vidimo, ali je bitno da se i ta činjenica uvažava i o njoj razložno razgovara.
Naravno, nije moguće sa sigurnošću prognozirati kako će se Išinger ponašati ali nije produktivno za nas da od samog početka manifestujemo ignorantski stav prema njemu kao što to čini ministar za KiM izjavom da to samo po sebi ne zavređuje da se komentariše.
I dok predstavnici Srba s Kosova (makar i samo preventivno) iznose korektne ocene i očekivanja od predstojećeg angažovanja Išingera i Nemačke, jedan novinar ga je već „pročitao“ i mudro konstatuje da će Išinger biti „dobar policajac.“ Pokazavši da ne razume razliku između vrhunskog diplomate i policajca (iako ima aspiracije da bude ambasador, dakle vrhunski diplomata), isti novinar nam detaljno iznosi zašto je baš Išinger određen, šta on zapravo hoće, kako će se sve završiti i ko će biti kriv.
Ispada da nam pregovori i ne trebaju jer mi već sve znamo, samo da to još jednom potvrdimo i još jednog krivca razotkrijemo.
Nije mi ni na kraj pameti da branim Išingera tim pre što će on nesumnjivo profesionalno zastupati, ne naše, nego interese EU i svoje zemlje, ali je on dobar primer da se ukaže na naše više puta ponavljane greške. Umesto da se skoncentrišemo na suštinski interes koji želimo da ostvarimo u pregovaračkom procesu, rasipamo energiju na posrednika, umesto da od početka nastojimo da obezbedimo njegovu naklonjenost mi mu dajemo do znanja da nije važan.
Zar ne bi bilo korisnije za nas da mu je kurtoazno čestitano na izboru, „izraženo zadovoljstvo što ćemo sa njim sarađivati u rešavanju za nas krupnog nacionalnog pitanja, uz očekivanja da će on lično doprineti da se nađe pravedno i održivo rešenje“. Verovatno nam ova kurtoazija ne bi presudno pomogla, ali sigurno ne bi škodila. Ako ništa drugo,i time bi se legitimisali kao ozbiljna evropska država koja ima aspiracije da bude članica EU, čiji je on sada predstavnik.
Uostalom i fudbaleri seoskog kluba znaju da nije korisno ogovarati i omalovažavati sudiju pre nego je počeo da sudi utakmicu, tokom utakmice već može, ali iskusan trener ni to ne poreporučuje.
Očito da i dalje koristimo svaku priliku da ne iskoristimo priliku.