Okreće li Rusija leđa Jermeniji

Dragan Štavljanin: hladni mir – kavkaz i kosovo (24)

Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragana Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.

Jermenija se našla u teškoj situaciji posle avgustovskog rata, ne samo zbog toga što gotovo sav uvoz i izvoz ide preko Gruzije, već i stoga što bi Rusija mogla da traži i veće učešće Jerevana po osnovu članstva u Ugovoru o kolektivnoj bezbednosti. Produbljivanjem dobrih odnosa s Rusijom, pogoršala bi odnose s Gruzijom. Istrovremeno, distanciranjem od Rusije Jermenija bi rizikovala gubitak njene podrške oko Nagorno Karabaha.

Sukobi u Gruziji devastirali su spoljnu trgovinu Jermenije, jer najmanje 70 odsto robe ide gruzijskim koridorom. Direktni gubici iznose 680 miliona dolara. Jermenija je već trpela zbog ruskog embarga prema Gruziji 2004, kad Moskva nije htela da propušta ni robu iz Jermenije. S druge strane, iako tradicionalni ruski saveznik, Jermenija se pribojava da bi mogla da postane nova meta Moskve zbog blokade u pregovorima sa Azerbejdžanom o Nagorno Karabahu, jer je Baku sada veoma važan Moskvi zbog energije kako bi time podrila EU.

I dok ruski mediji naglašavaju da je Moskva izolovanoj Jermeniji jedini stvarni prijatelj – istovremeno su sve učestalija mišljenja da je upravo sukob u Gruziji podstakao Jermeniju da potraži nova savezništva, uključujući pomenuto otvaranje prema Turskoj.

Južni Kavkaz strateški je važan za Tursku, ne samo zbog toga što je u susedstvu, već je i značajan koridor kojim iz Rusije uvozi najveći deo energenata. Istovremeno, u Turskoj žive delovi gotovo svih naroda s Kavkaza. Takođe, kao najisturenija članica NATO u regionu, u slučaju sukoba s Rusijom prva na udaru bila bi Turska.

Zbog toga je, u jeku sukoba u Gruziji, turski premijer Redžep Taip Erdoan predložio 13. avgusta 2008. stvaranje Pakta za stabilnost i saradnju na Kavkazu po ugledu na Balkanski pakt stabilnosti pokrenutog 1999. Analitičar Instiuta za spoljnu politiku iz Ankare Oktaj Aksoj smatra da su sukobi u Gruziji ponovo ukazali na nužnost takvog projekta, jer bi to bila platforma u kojoj bi sve zemlje regiona mogle da učestvuju, što bi im dalo šansu da umanje međusobne razlike.

Ipak, oprečni geopolitički i ekonomski interesi pet predloženih zemalja članica (Jermenija, Azerbejdžan, Gruzija, Rusija i Turska), kao i protivrečan status Južne Osetije i Abhazije, stavlja gotovo nepremostive prepreke pred takav savez.

Rusija, koja nastoji da spreči širenje NATO-a ka svojim granicama, podržala je inicijativu Turske. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov je rekao da bi Pakt mogao da pomogne zemljama učesnicama da same prevaziđu nesporazume bez drugih država „koje bi im nametale recepte”.

Prema mišljenju Liz Fuler, Moskva nije suštinski zainteresovana za promovisanje bilo kakve regionalne saradnje koja bi ekonomski ojačala Jermeniju, Azerbejdžan i Gruziju. Jedino bi Turska odmah imala koristi od ovog pakta koji bi, između ostalog, osigurao tranzitne naftovode i gasovode iz Azerbejdžana preko Gruzije ka njoj. Takođe, Jerevan, Baku i Tbilisi podozrivi su prema ovoj ideji Turske.

Azerbejdžanski lideri godinama ističu da uključivanje Jermenije u bilo koji regionalni projekt zavisi od rešavanja spornog pitanja statusa Nagorno Karabaha, pod uslovima na kojima insistira Baku. Moskva je pomogla Jermeniji, naročito 1990-tih, dok je Turska na strani Azerbejdžana. Gradnja naftovoda Baku-Tbilisi-Džejhan razgnevila je Moskvu koja nastoji da stekne što veći udeo u energetskim resursima Azerbejdžana. Iako su sada saveznici, Azerbejdžan je rezervisan prema Turskoj jer ga je prepustila SSSR 1920-tih godina.

Bivši predsednik Jermenije Robert Kočarjan je u obraćanju gruzijskom parlamentu u martu 2000. predložio stvaranje pakta po modelu „3+3+2”, tačnije da Rusija, Turska i Iran budu „garanti” pakta, a EU i SAD „sponzori”.

SAD su uzdržano primile predlog Turske, ističući da nisu unapred obaveštene o toj nameri. Ostvarenje ovog plana ojačalo bi diplomatsku ulogu Turske, uključujući podupiranje njenih aspiracija za članstvo u EU.

Turski analitičar Oktaj Aksoj ističe da je Kavkaz veoma važno susedstvo za Tursku: „Njegova stabilnost je nužna, ne samo zato što se graniči s Turskom već je i povezuje s centralnom Azijom. To je takođe tranzitna ruta preko koje Turska uvozi naftu i gas za svoje potrebe. Istovremeno, ona nastoji da bude produžetak te tranzitne rute za ove energente ka Evropi”. Nastavlja se