Olimpijada: Političke umesto sportskih igara

Olimpijada: Olimpijske igre u Pekingu nisu ni počele, a već su postale jedne od najpolitiziranijih u poslednje vreme. Naravno, bojkot Olimpijade vodećih svetskih država čak ni posle martovskih događanja na Tibetu bio je malo verovatan, jer su se protiv bojkota izjasnili i šef Međunarodnog olimpijskog komiteta Žak Roge, i lideri vodećih svetskih država, uključujući predsednike Rusije i SAD. Sa svojim jedinstvenim položajem Kina je danas potrebna svima i kao ekonomski partner, a na vojno-političkom planu niko ne želi da joj se zameri.
Sem toga, odbijanje učešća na pekinškoj olimpijadi iz političkih motiva izgledalo bi nelogičnim: da, kineski režim teško je nazvati demokratskim, i situacija sa Tibetom je, najblaže rečeno, zamršena, ali je u vreme kada je donošena odluka o održavanju olimpijade u toj zemlji situacija tamo bila ista kao i danas. I koji su to, onda, razlozi da se menja odnos prema Pekingu? Čak ako neke od zemalja i pribegnu bojkotu, Rusija se zasigurno neće naći među njima.
Politizacija olimpijade neće se moći izbeći iz drugih razloga – kineski emigranti, među kojima su i pristalice nezavisnosti Tibeta, a takođe građani zapadnih zemalja koji saučestvuju sa njima, nastaviće sa protestima, poliicja će odraditi svoje, pojedini političari postaraće se da iskoriste trenutak za sticanje političkog kapitala, a mediji će, prirodno, sve to osvetljavati. I sasvim je verovatno da će na najvećim svetskim televizijskim kanalima svaki sportski siže iz Pekinga biti „nafilovan“ novim izveštajem o neredima u evropskim i američkim gradovima.
Političke igre oko sportskih nadmetanja, a naročito olimpijskih igara, nisu nova pojava. U nekim slučajevima inicijatori su vlasti zemlje u kojoj se odvijaju takmičenja. Prvi i najizrazitiji primer je Berelinska olimpijada za vreme Hitlera. U drugim slučajevima politizacija dolazi izvana, ili od strane unutrašnjih protivnika vlade, separatista i terorista. Tako je bilo 1992. u Barseloni i 1972. u Minhenu. Ponajčešće se impulsi iznutra i izvana naslanjaju jedni na druge – to smo videli na Olimpijadi-80 u Moskvi i „uzvratnoj“ – u Los – Anđelesu 1984. Posle okončanja hladnog rata više nije bilo slučajeva da je polovina zemalja sveta odbijala da na takmičenje pošalje svoje sportiste.
Sada se karakter negativnih faktora unekoliko modifikovao. Kao prvo, olimpijske igre sve više postaju šou planetarne dimenzije, pa je stoga „veće težine“ svaki neprijatni incident koji se desi za vreme Igara. Tek mali protest, koji organizuje hrpica političkih ekstremista za vreme olimpijade, dospeva u vesti svih medija u svetu. Da se protest desio u neko drugo vreme, na demonstrante niko ne bi ni obratio pažnju.
Drugo, teško je ne složiti se sa mišljenjem da se vrhunski sport sve više transformiše u takmičenje farmaceuta, hemičara, medicinara, gigantskih koncerna koji rade kako za doping, tako i antidoping industriju – ako se i uopšte one mogu razlikovati. Broj doping-skandala na nivou olimpijskih šampiona i osvajača drugih medalja se povećava, a javno mnenje je sklono da u svakom takvom slučaju vidi politiku, povredu interesa svoje zemlje, smicalice rivala. Naročito ako je reč o zemlji sa kojom postoji rivalitet ne samo na sportskim terenima.
Jedan od rezultata komercijalizacije olimpijskih igara jeste i devalviranje poverenja u Međunarodni olimpijski komitet i federacije pojedinačnih vidova sporta. Na primer, posle zimske olimpijade u Solt-Lejk-Sitiju u ruskim medijima maltene je postalo norma da se optužuju međunarodne sportske organizacije za proameričku usmerenost. Čak i ljudi u Rusiji koji nemaju nikakve veze sa sportom najčešće su uverenja da ako se olimpijada održava u Evropi, ona će u celini biti poštena, a ako se održava u Americi – najverovatnije neće biti poštena.
Najzad, simbioza sporta i politike ispoljava se i u tome, što se dobijanje prava na organizaciju olimpijade počelo tretirati ne prosto kao svetsko priznanje organizatorskim sposobnostima i razvoju infrastrukture zemlje-domaćina, već i kao verifikacija pravilnosti političkog kursa vlasti. Rejting Vladimira Putina je, bezuslovno, povećan kada je odlučeno da se bela olimpijada 2014. održi u ruskom gradu Sočiju.