"Olujni" dani na Balkanu

Dok građani Srbije iščekuju formiranje novog saziva vlade, koje zbog odugovlačenja neodoljivo podseća na čekanje Godoa, mandatar Aleksandar Vučić i predstavnici njegovog tima glasno se žale na ponašanje svojih hrvatskih suseda. Pritužbe Beograda, koje su stigle i do zvaničnog Brisela, u najvećoj meri se odnose na fašizaciju hrvatskog društva. Zvanični Zagreb, sledeći politiku utuk na utuk, poručuje srpskim vlastima da se okane miloševićevske retorike i okrene se budućnosti. Takav proaktivni recept koji zagovara Hrvatska bio bi, naravno, dobrodošao, ali kvaka je u tome što sami Hrvati u praksi ne primenjuju ono što savetuju svojim susedima. Da se Hrvatska ponaša u skladu sa principima EU, u čije okrilje je primljena, nedvosmisleno bi osudila podizanje spomenika ubici jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića u Stokholmu, Miru Barešiću. Umesto otklona od tog događaja, iz Zagreba je stiglo nešto nalik znakovitoj šutnji.

Opravdane su i žalbe na račun rehabilitacije kardinala Alojzija Stepinca, koji se priklonio vrhu NDH na čelu sa Antom Pavelićem. Iako Stepinčeve apologete ističu da je on bio zaštitnik hrvatskog naroda, strahote koje su učinjene u doba Pavelićevog režima čine da se njegova uloga ne može posmatrati izdvojeno iz celokupnog konteksta. Slike ustaških zločina dočarao je, između ostalih, Slobodan Selenić u svom romanu Timor Mortis, iz vizure izbeglica iz NDH, od kojih su neke, poput klan-nedoklanog LJubana Jednaka bile stvarne ličnosti.

Ni Beograd nije bez putera na glavi kad je o pokušajima revizije istorije reč, što se videlo i na primeru rehabilitacije kontroverznog Dragoljuba Mihailovića. Takav potez predstavljao je okidač za oživljavanje starih podela u srpskom društvu na četnike i partizane, a, istovremeno, dao pogonsko gorivo predstavnicima Hrvatske da kritikuju Srbiju. Zakopavanje u prošlosti primetno je u jalovoj retorici političara iz obeju država, što, po pravilu, podrazumeva, prebacivanje odgovornosti na drugu stranu, odnosno komparacije u stilu „Stepinčeva uloga nije ni približno negativno koliko uloga Draže Mihailovića“.

Trenutno ponašanje Hrvatske treba sagledati i u okviru predizbornog mozaika. Kako nas uče događaji iz bliske istorije balkanskih (ne) prilika, političari u regionu u nastojanju da pridobiju glasače govore ono što je milozvučno za uho naroda. U takvim prilikama verbalne rasprave sa susedima dobro dođu, baš kao i prkosne poruke Briselu u vreme kad se čeka nova srpska vlada, poput one da se „Srbija neće ponašati kao Hrvatska“.

Evropska unija, zasad, „ostaje nedostižna, nema i daleka“, odnosno uzdržava se od direktnijih komentara na račun srpsko-hrvatskog varničenja. Odgovor zvaničnog Brisela na Vučićevo pismo u kojem se on žali na situaciju u regionu, sa posebnim akcentom na nedavna zbivanja u Hrvatskoj, još nije stigao, ali bilo bi preterano nadati se da će EU stati na bilo čiju stranu u tom sporu, već će, verovatno, svim akterima biti upućen apel na očuvanje i unapređenje dobrosusedskih odnosa. Minimalne su, dakle, šanse, da će Brisel želeti da se u trenutku kad se EU suočava sa ogromnim problemima, poput pronalaženja načina za što „bezbolniji razvod sa Britanijom“ i rešavanje izbegličke krize, pristati da posreduje između Beograda i Zagreba. Uostalom, briselski zvaničnici, te poznavaoci situacije na Starom kontinentu, kao mantru ponavljaju da „EU nije platforma za rešavanje bilateralnih sporova“.

Iluzorno bi bilo i očekivati da će Srbija i Hrvatska ikada prestati da različito gledaju na vojnu akciju Oluja Taj događaj uvek će za Srbe biti simbol stradanja, a za Hrvate dan pobede. Ipak, stalno pozivanje Thompsona, u čijoj numeri se pominje ustaški pozdrav za dom spremni, na tulum u Kninu više je nego degutantno.

Deklaracija o unapređenju odnosa Srbije i Hrvatske koju su nedavno potpisali Vučić i hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović za sada izgleda kao „spisak lepih želja“. Ipak, ostaje nada da će „na kraju dana“ njihov susret na mostu doneti opipljive rezultate, kako građani ni Hrvatske ni Srbije ne bi ostali zatočenici prošlosti. Uostalom, ne bi bio presedan da se „temperatura“ spusti nakon što prođe predizborni metež u Hrvatskoj i postizborna konfuzija u Srbiji. U tom kontekstu, ne treba izgubiti iz vida ni praktična pitanja, poput ekonomske saradnje, koja se nekako, uvek izdigne iznad političarenja i, na koncu, uspe da diktira „tempo“ u bilateralnim odnosima čak i među nekadašnjim najljućim neprijateljima. Kao što je ustvrdio Šekspir „novac je ključ koji otvara sva vrata“.