Opstrukcija

Zoran Panović U istočnoj Bosni postoji turistička disciplina koja se zove „dozivanje Radovana“. Nakon hapšenja Radovana Karadžića ona je, naravno, deplasirana, ali nije zgoreg podsetiti se. Na primer, ako berete borovnice ili splavarite Drinom i Tarom, onako dokoni, stavite šaku na uvo, pa krenete da „zatežete“ – onako „iz vika“, kako se to kolokvijalno kaže – Oooo, Radooovane…!“. A, onda vam se neki seljak koji vuče drva, odazove – „Evoooo, meee…!“ U istočnoj Bosni nastala je i pesma „Radovane, siđi sa planine, nisi siš‘o četiri godine“, da bi se broj godina stalno povećavao. Ali, ovo je sve folklor koji se konceptualizovao u modernom poglavlju srpskih hajduka i jataka. U takvom konceptu, nekako je logičnije bilo da Radovan bude uhapšen u opsežnoj operaciji, sve sa helikopterima, i svom onom logistikom kakva se viđala u dosadašnjim neuspešnim sforovskim pokušajima. Neko je, sluteći „žanr“, primetio da bi Radovan mogao da veže kike, i stavi maramu, odnosno preruši se u babu i da nikome ne bude sumnjiv.
Sad, kad smo upoznati s konceptom „Dragan Dabić“, vidimo da je Karadžić nadmašio mnoge romantizirane verzije skrivanja koje su ga stavljale u različite kontekste, uključujući i one manastirske. Ali, Karadžić je maltene ostao u struci. Čak i ako u nju ne veruje, moderna „self“ psihijatrija „alternativnu medicinu“ može da uvaži i kao efikasni placebo. Sa pojavom „Dragana Dabića“, Karadžić se spušta iz „mitskih maglina“ u koje su ga projektovali neki nacionalni pesnici, i premešta u žanr na kojem bi se okušali mnogi sineasti.
Budimo realni: koliko nas bi danas moglo da se zakune da bi na ulici prepoznalo, nakon svih ovih godina, i Džonija Štulića, a kamoli Radovana Karadžića. Sigurno da ovaj žanrovski ugao gledanja ne može da relativizuje optužnicu, ali to ne znači da još neki likovi, kao Ričard Holbruk, nisu deo ove „ladlamovske“ priče u koju bi dobar scenario projektovao i entitet koji bi se mogao nazvati „paralelna BIA“. Ali, u procesu institucionalizacije. I to u politički indikativnoj situaciji da je pominjanje MUP-a, u kontekstu cele priče ništa više do jedan „lapsus“ za zasmejavanje novinara. Iako je izostala za neke očekivana akcija nalik onoj na hapšenje Draže Mihailovića, to ne znači da Radovan nije imao svog „Kalabića“. Ipak, škrtost vlasti da prvi dan nakon ozvaničavanja hapšenja ponudi više podataka deluje i kao namerna mistifikacija vlasti i insistiranje na njenoj „tajni“. A, bez te „misterije“, kako je učio Maks Veber, i nema prave vlasti. Misteriju, samo drugog tipa, imale su i one „dobrovoljne predaje“ za vreme prve Koštuničine vlade.
O Karadžiću se može govoriti i u jednoj pomalo (nad)realnoj paraboli – „Neron s Pala“, „srpski junak“, psihijatar, pesnik, „duhovni istraživač“, ali i tu treba stvari politički racionalizovati. Sa optužbama za ratne zločine i imperativom hapšenja, paralelno je tekao i proces „beatifikacije“ (kanonizacije) Karadžića koji je u nemalom delu srpskog naroda ušao u „arhetip“. Formirala se generacija Karadžićevih fanova koji su maltene rođeni kad je počeo rat u Bosni. Hapšenjem se rasplinjava fama o neuhvatljivosti, što još ne znači da će izgrađeni mit da se banalizuje do političke neupotrebljivosti. Na Srbiji i Republici Srpskoj sada je težak zadatak sprečavanja identifikacije sudbine RS sa Karadžićem. Sigurno da je nemoralno ratne zločine relativizovati „uzrocima rata“, kao što je pomalo naivno očekivati da će suđenje Karadžiću, i sutra možda Mladiću, otkloniti uzroke rata generisane i u sadašnji „Dejtonlend“. Tačnije, u zahteve za njegovu reviziju. Možda će srećna evropska budućnost „stabilizovati“ ove trusne prostore, ali se plašimo da će sa dosadašnjim pristupom „pomirenju“ ta „idila“ trajati samo do nove istorijske šanse za poravnavanje računa. Ma koliko neka hapšenja vrludala između „tehničkih“ i „moralnih“ obaveza, utisak je da je odavno propuštena šansa za pravo suočavanje sa prošlošću, sa konkretizacijom i premeravanjem zločina, ali bez nivelacija, simetrija i racionalizacija. Sa Haradinajem i Orićem na slobodi, hapšenje Radovana, ma koliko ga neko doživeo kao moralnu obavezu, u suštini je tehničko – sprovedeno zarad evropske budućnosti. Kao što su tehničke, i ništa više bile i one famozne „dobrovoljne predaje“.
Na novu „misteriju“ vlasti, koja demistifikuje i navodnu Koštuničinu nemoć da uhapsi Karadžića, ukazuje i skupštinska „teorija zavere“. Svi mi naivni smo pomislili da je predsednica parlamenta Slavica Đukić-Dejanović prekinula sednicu Skupštine na dve sedmice zbog višednevne opstrukcije. Neko manje naivan je zaključio da je besmisleno raspravljati o bilo čemu dok se ne reši sudbina vlasti u Beogradu. Iako iskusan političar, u „manje naivne“ spada i šef radikalske poslaničke grupe Tomislav Nikolić. Pored Beograda, on je ponudio još jedan krajnje racionalan razlog prekida rada Skupštine – slutnju da i u SPS-u postoje ljudi koji shvataju da prevremeno vraćanje ambasadora u zemlje koje su priznale Kosovistan znači „potpuno udaljavanje od politike SPS“. Da upadanje u klopku bude kompletno, već postoji dogovor šefova poslaničkih grupa da ne bude sednice u avgustu, pa i te „dve nedelje“ ne znače ništa. U klopku je upala i DSS. Opozicija je opstruisala samu sebe. Ko sad da nas razuveri da Skupština nije prekinuta zbog hapšenja Karadžića i oduzimanja opoziciji teme „na volej“, i ko da nas uveri da je Mirko Cvetković odlučio da mu prvi veliki potez bude baš Dragan Dabić.