Osveta nedodirljivih: Zašto vlast želi da neutralizuje Specijalno tužilaštvo

Ovaj put reč je o tome da su naprednjaci inicirali izmenu Zakona o javnim tužilaštvima kojim bi se Specijalno tužilaštvo prepotčinilo Višem javnom tužilaštvu u Beogradu.

Razlog je jednostavan – imaju čelnog čoveka Tužilaštva kojem veruju da će imati razumevanja za njihove želje, dok se glavni tužilac Specijalnog tužilaštva Mladen Nenadić „odmetnuo“ od Vučića. Odatle i tolika mržnja koju izvršna vlast emituje u pravcu Ustaničke.

Na stranu predmeti koje rade a u koje su do guše umešani baš Vučićevi drugari – ministri Goran Vesić, Tomislav Momirović, Goran Vasić, v.d. direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture… A slučajevi – pad nadstrešnice u Novom Sadu i pogibija 16 ljudi, rušenje zgrade Generalštaba.

Zašto je bitna kontrola nad ovim Tužilaštvom?

Jednostavno, cilj je da se svaki put kad naprednjaci budu uhvaćeni u nekom kriminalu Više tužilaštvo prebaci slučaj nižem zbog blaže kvalifikacije krivičnog dela, ali i toga da se neki predmeti zataškaju, sklone ili da se jednostavno neki krivični slučajevi nikad ni ne pokrenu, odnosno da budu odbačeni.

Dakle, reč je o tome da ostanu nedodirljivi.

Mešao se predsednik više puta u rad Specijalnog tužilaštva, iako mu to ne spada u nadležnosti. Naravno, odmah posle toga su režimski tabloidi počinjali besomučnu kampanju protiv glavnog tužioca Nenadića, a onaj ko je to izazvao se pravio nevešt, kao nema pojma.

Ali svako malo da im municiju za napade nezakonitim (reč je o krivičnom delu) objavljivanjem dokaznog materijala iz pojedinih predmeta (recimo video snimaka iz predmeta Belivuk).

Ukidanje Specijalnog suda pokušala je i davne 2004. godine Koštuničina vlada, odnosno tadašnji ministar pravde Zoran Stojković, jer su pokušavali da obore suđenje za ubistvo premijera Zorana Đinđića, pa su smislili da ukinu Specijalni sud za organizovani kriminal, ali i za ratne zločine.

Ipak, tu su naišli na medijski tvrd orah i sveopšte zgražavanje javnosti, ali i nezvanično negodovanje SAD, koje su i platile rekonstrukciju zgrade Specijalnog suda u Ustaničkoj, pa su srećom odustali.

Vučićevi izleti u pravosudne stvari nisu nove i nije prvi put da ih komentariše.

Baš kao i njegov prethodnik na mestu predsednika Tomislav Nikolić koji je 2012. iz krivičnog postupka izvukao Dragana Džajića, pod obrazloženjem da „legenda ne može da bude u zatvoru“ za nezakonito prisvajanje novca od transfera fudbalera u strane klubove (?!).

Doduše, Vučić je uradio nešto još gore – pomilovao je aktiviste SNS-a koji su pretukli studente, a jednoj od studentkinja bejzbol palicom polomili vilicu, a u drugom slučaju krivičnog gonjenja spasao i vozača koji je pregazio kolima studentkinju na Novom Beogradu.

Na stranu političke simpatije i zloupotreba prava i funkcije predsednika Srbije, ali ovde se postavlja vrlo ozbiljno pitanje razumevanja šta je dobro, a šta zlo.

Izgleda da predsednik to baš ne razume najbolje.

A bogami ni tzv. ministar pravde koji mu je sve to formalno i predložio.