Osveženje u reci Ongermanelven

Slavica Agatonović Ovo je dnevnik prevodioca sa desne obale Dunava u Beogradu, na Dorćolu, raskršću, obodu Evrope.
7.25 Kuhinja. Sudovi.
7.35 Na terasi. Zdravlje, razgibavanje. Dišem: dobar udah, dugačak izdah. Joga me je održala, diši, disanjem do optimizma, živim u trenutku.
8.00 Doručak, baj, baj deco.
8.30-13.00 Rad, rad i samo rad. Šaljem pile u rernu. Ponovo za računar. Štrikam prevod kao mašina, efikasnost mi je na zavidnom nivou.
Ručak. Kuhinja – još jedna pobeda nad sudovima. Stalno mi prete da će se nagomilati, evoluirati u živa bića i preuzeti kontrolu nad kuhinjom. Danas neće moći.
15.30 Naplaćujem prevod. Sada znam nešto novo o ravnopravnosti među polovima. Divan je poziv u kom stalno stičeš neočekivana, željena i neželjena, znanja iz neverovatno različith oblasti. Raspon ide od upustva za rukovanje dizel-lokomotivama do prerade mleka, od slem-poezije i imigrantskog žargona do romana i priča za decu u stihu. Parola je: sve se da prevesti.
17.00 Školska priredba i zvanični početak raspusta. Ne zna se ko se više raduje: deca ili ja.
19.05 Kupanje na Adi. Prija! Nije, doduše, tako osvežavajuće kao u reci Ongermanelven u južnoj Laponiji, u Švedskoj, gde sam se na čuđenje prisutnih meštana prva u sezoni okupala. Postoji i fotografija kao dokaz. Na Adi sam među poslednjim kupačima. Ima samo još malo sunca na makiškoj strani. Tamo crveni suncobrani pored zelenih ležaljki prave tačkastu sliku šarenog jata egzotičnih čaplji. Divota, ili meni treba veća dioptrija. U ovo doba u Laponiji sunce ne zalazi, nego se samo lenjo spusti do vrhova borova i breza. To su nadaleko čuvene bele noći. Pre samo par nedelja tamo me je dočekalo neočekivanih 20 stepeni, nebo bez oblaka i uhvatilo svetlosno ludilo, kad se pobrka dan i noć i izgubi osećaj za vreme. Pila sam domaći sok od crnih ribizli i slušala o tome kako je pre neki dan u kraju viđen medved. U Beogradu na 35 pijuckam zeleni čaj, dok mi se s druge strane jezera priviđaju čudne ptice.
Lenjo jutro, spor dan. Već od ranog jutra je 30 stepeni. Prisećam se švedskog stripa «Sama mama» o samohranoj majci koja živi s dva tinejdžera, koji sam nedavno čitala u Laponiji. U Švedskoj je bio neverovatno popularan pre petnaestak godina i u roditeljskim mukama glavnog lika mnogi su se prepoznali. Pitala sam se da li bi strip mogao da ima dobar prijem i kod nas, gde je biti samohrani roditelj nešto čime se ljudi ne ponose. Možda grešim.
Danas nema satnice. Kiša. Letnji pljusak, gromovi i munje. Radim, ali mi misli plivaju u ritmu kiše. Kad nemaš izbora, optimizam je jedini izbor. Nego, ovo je dnevnik, a ne rubrika za aforizme.
18.00 Proslava dečijeg rođendana na Miljakovcu. Predpubertetlije, njih tridesetak, preuzelo je kontrolu nad 98 kvm stambenog prostora. Keve su proterane na terasu. Jedna od njih sam ja. Apsolutni hit rođendana je, naravno, Molitva, evropski šlager sezone.
22.30 Šetnja pored Dunava i podvlačenje crte. Tu najviše mogu da se prepustim trenutku i živim samo u sadašnjosti.
9.00 Kradljivci bicikala su našoj zgradi zadali još jedan udarac. To saznajem od nove komšinice iz stana ispod nas. Ružan povod za upoznavanje, ali je komšinica srdačna i prijatno društvo za kafu.
Savsko jezero, Ada, još jedno idilično prepodne u hladu topola koje, sva sreća, još nisu osakaćene. U blizini vidim neka od tih stabala, bez ijedne grane, a kamoli lista.
17.00 Radna disciplina na nezavidnom nivou.
8.20 Dan počinjem čupkanjem uvelog cveća i lišća na terasi. Prava sreća. Dišem duboko, istežem se – sad mogu da se probudim. Rad.
13.10 Izlazim na tropsku vrućinu, samo zato što moram. Frižider je opusteo.
16.30 Zove me prijatelj Stojan iz Šapca. Nismo se dugo čuli. Sprema se za Dubrovnik. Kako je lepo kad te se neko seti. Stvarno je patetično kako je malo potrebno za sreću. Od jutra sam srećna. Nisam to ni znala.
20.00 Odlazim u ZMUC – Zemunski mali umetnički centar, isto pored Dunavskog keja, ali zemunskog. Eto oaze ljudi koji vole ića, pića i umetnička bića. Uz špricer i bezalkoholna pića s prijateljima razgovaram o Norveškoj, Švedskoj i Mozambiku, gde je naš domaćin provodio omladinske dane.
Opet rad za računarom (sada bi mi više prijalo da sam baštovanka), soba je veštački rashlađena – ili je pretoplo ili je za čarape. Nikako da ugodim sebi. Ponovo mislim na posetu Laponiji i na jezero Malgomaj – tamo bih se lepo rashladila. Ime mu je poetično – ali, na laponskom znači staza koju su utabali irvasi, kojom se može veslati ili hodati. Ne baš poetično, ali lepo zvuči.
U loše dane se pitam ima li prevodilački zanat ikakvog smisla. Naročito s jednog «malog» na drugi mali jezik. Ali, onda se setim da bi kulturni tokovi bili nemogući bez nas jezičkih vodoinstalatera. Mislim da je prevođenje najsličnije vodoinstalaterskom zanatu. Ima mnogo čačkanja i pročišćavanja pre nego što jezik prevoda poteče kao ladna voda.
21.00 Dvorana kulturnog centra. Gledam film o Edit Pjaf. Njena životna priča me opčinjava, pa ne osećam da u sali nema rashladnih uređaja.
8.00 Savsko jezero, Ada. Danas smo Nataša i ja među prvim kupačima.
15.00 Sastajem se sa Borkom i pričam joj o svom učešću na Pozorišnom festivalu u švedskom gradiću Erebru, koji je doživeo invaziju pozorišne elite iz Švedske. Bijenale 07 je okupilo domaće glumce, dramske pisce, režisere, scenografe i ljubitelje pozorišta, ali i mnogobrojne goste iz svih krajeva sveta: Poljske, Laosa, Ruande, Kine… oko 2500 učesnika. Tema ovogodišnjeg bijenala, koje se održavalo osmi put je nova švedska drama. Uz program na kome je bilo 15 predstava, održani su i seminari, čitanja, okrugli stolovi. Jedan od tih seminara se zvao Na obodima Evrope, simbolično ime projekta kulturne pozorišne razmene između Srbije i Švedske. U pisanju dve drame učestvovali su pozorište Duško Radović iz Beograda i pozorište iz Upsale, u saradnji sa starijim osnovcima iz oba grada. Greta Sundberj je napisala Crveni mesec, a predstava je prošle godine igrana u Upsali. Nikola Zavišić piše tekst koji će se igrati u pozorištu Duško Radović u Beogradu.
U Erebru je došao krem domaće pozorišne elite da bude viđen. Tako sam u hodniku kongresnog centra srela novoizabranog člana Švedske akademije Kristinu Lugn, koja je učestvovala kao režiser i pisac predstave Fotografija ljubavi iz vazduha. Ova pesnikinja ima kultni status i uzor je novije generacije ženskih pisaca. Mnogo piše o svakodnevnom životu žena, kao na primer u knjizi Posvetila bih knjigu svom mužu da ume da čita.
Pakleno jutro. U iščekivanju najavljenih 37 stepeni u hladu. Na radnom stolu hrpa zanimljvih stranica za prevođenje.