Palestina u srcu

Nikolić je rekao prilikom susreta sa Mahmudom Abasom da je najteže početi razgovore, „a posle se do rešenja dođe“. „Srbija samo nikada nije dozvolila da nam neko ugrozi integritet i da nas ponizi, a predsednik Abas neće dozvoliti da se to dogodi palestinskom narodu“, rekao je Nikolić. Predsednik se donekle upustio i u poređenje „sudbina“ Srba i Palestinaca. Svakako da sličnost postoji. I Srbi i Palestinci, ili bolje reći Arapi, tokom nedavne istorije bivali su i žrtve i nasilnici. Naravno, ne kao kolektiviteti. Ali poređenja su nezahvalna stvar.

Nikolić je u pravu kada kaže da je Srbima Palestina „u srcu“. Iz brojnih razloga: simpatija nasleđenih iz vremena podrške Titove Jugoslavije palestinskom pokretu, uverenja da je za srpske nesreće devedesetih kriv i „jevrejski lobi“, te globalne slike, koju deli i ovdašnje javno mnjenje, da su Palestinci u sukobu sa Izraelom ništa drugo osim žrtve.

Opet, nekim Srbima su malo više „u srcu“ Jevreji – uglavnom zbog njihovog stradanja tokom Holokausta. „Najboljim Srbima“, a to su oni iz Bosne, kako reče vladika Grigorije, njihov predsednik Dodik sugeriše ljubav prema Izraelu. Poznate su veze entiteta Republika Srpska i Države Izrael – Dodik je u Svetu zemlju zvanično odlazio više puta, sprijateljio se s bivšim šefom diplomatije Libermanom – koji je, pak, u RS postao domaći – sastajao se, kao i Nikolić ove nedelje, sa premijerom Netanjahuom i predsednikom Peresom. Izrael investira u RS, a ova u Jerusalimu, nepriznatoj prestonici, ima trgovinsko predstavništvo. Za razliku od Srbije, BiH nije podržala palestinske inicijative u UN. Jer, Dodik i SNSD su rekli „ne“. Dodik, za razliku od „partnera“ iz entiteta FBiH, kojima je „u srcu“ Palestina, snažnija osećanja gaji prema Izraelu. Za „najbolje Srbe“ ne znamo. Osećanja su zaista pomešana, kako je rekao Nikolić Netanjahuu.

Ali, poznato je, politika je daleko od ljubavi. Zasniva se na interesima, to Nikolić dobro zna, kao što su znali njegovi i naprednjački prethodnici na vlasti koji su podržali inicijative Abasa da Palestina postane članica Uneska i dobije status „države nečlanice“ u UN. Palestinci su zbog toga bili srećni, Izrael malo ljut, ali tom odlukom Srbija je, veruje se, dobila plus u nekim arapskim i muslimanskim zemljama i obezbedila da one ne priznaju Kosovo, bar još neko vreme. A Izrael ga takođe, do danas, nije priznao.

Najpametnija rečenica koju je na svojoj mini turneji Nikolić izgovorio glasi: „U ovom sukobu nemojte da nas terate da se opredeljujemo – mislim da se pregovori odvijaju pod pokroviteljstvom velikih sila i da teku u dobrom pravcu“.

Titova nesvrstana Jugoslavija bila je uticajna država. Taj uticaj proisticao je baš iz nesvrstanosti. Tako je Jugoslavija mogla da se „svađa“ sa Zapadnom Nemačkom zbog priznavanja Istočne, sa Parizom zbog zalaganja za dekolonizaciju Alžira i sa Izraelom zbog podrške Palestincima. Od sadašnje male Srbije, srećom, niko ne očekuje da se odlučujuće opredeljuje u rešavanju svetskih kriza. Ponekad to, preko svojih lidera, očekuje ona sama, ali to ne donosi ništa dobro. Od bivše velike države treba koristiti dobro nasleđe. A ova mala, da se ne zavaravamo, ne može, niti će moći još dugo, da bude ni priželjkivani „lider na Balkanu“, kamoli nešto više. A to uopšte nije nužno loše.