Partija je vaspitač, učitelj, vodiči budna svest

MLADEN ARNAUTOVIĆ: Crveni vulkan Kariba (8)

Mladen Arnautović(1940) diplomirao je na Pravnom fakultetu u Sarajevu i radni vek proveo u novinarstvu. Bio je urednik studentskog nedeljnika Naši dani i Oslobođenja, direktor beogradske Mladosti, glavni i odgovorni urednik Tanjuga od 1984. do 1991, kada je podneo ostavku. U Havani je kao dopisnik Tanjuga, u dva navrata, proveo sedam godina. Autor je knjige „Kuba, crveni vulkan Kariba“. Dobitnik je više novinarskih nagrada, između ostalih: Oslobođenja za izveštavanje o čehoslovačkoj krizi 1968, Tanjuga za izveštavanje sa kriznih žarišta u Srednjoj Americi (1983), kao i nagrade za životno delo (2003).

Tih dana čak su i sportski prenosi bili u znaku „marša borbenog naroda“. Tako su rezultati sa tradicionalnog međunarodnog bokserskog turnira „Kordova Kardin“ na Kubi radio i televizija, u direktnom prenosu, saopštavali na sledeći način: Pobedio je tehničkim nokautom Gomes, boksovao je snažno i silovito… jedan borbeni narod izlazi u subotu na marš, svi na borbeni marš… Pobedio je jednoglasnom odlukom sudija Stivenson, on će se u petak boriti za zlatnu medalju… u subotu svi na marš protiv blokade, protiv baze u Gvantanamu, protiv letova špijunskih aviona… Pobedio je Aldama, u subotu svi na marš, budimo kao na Hironu – za domovinu sa Fidelom, svi na Malekon!

Kuba je tih meseci bila suočena i sa burnim zbivanjima oko azilanata koji su po svaku cenu hteli da napuste ostrvo. Bio je to uvod u treću veliku postrevolucionarnu seobu s karipskog ostrva koja će za samo dva meseca preći brojku od 100.000. Prva je bila neposredno nakon revolucije kada je „crveno ostrvo“ napustilo oko sedam stotina hiljada ljudi, druga – od nekoliko desetina hiljada 1965, treća 1980, četvrta 1994. U postrevolucionarnim seobama sa Kube je nepovratno otišlo više od milion njenih građana. Svi putevi su, i oni u tranzitu, vodili na Floridu, gde je izrasla prava – „Mala Havana“.

Treća seoba, čiji je svedok bio i ovaj reporter, bila je izuzetno dramatična. Treba, naime, imati u vidu da iseljavanje sa ostrva nije zavisilo samo od dozvole kubanskih vlasti, veći od spremnosti zemalja da prime toliki broj emigranata. Kako je pomorski most koji je krajem aprila bio uspostavljen između havanske luke Marijel i „kubanskog“ dela Majamija na Floridi, bio pred demontiranjem, hiljade ljudi čekale su pred kancelarijama migracionih biroa „salvaconducto“ odnosno dozvolu za izlazak iz zemlje koja bi trebalo da ih prebaci makar u tranzit na američku obalu. Prema američkom zakonu, Kubanac koji dotakne američku obalu dobija azil, dok oni koje obalske straže presretnu u Karipskom zalivu, bivaju vraćeni na ostrvo.

Drama sa azilantima je okončana, ali se malo karipsko ostrvo i dalje suočavalo s pretnjama golijatskog suseda. Bušova administracija pojačala je blokadu „crvenog ostrva“. Pošto je u oktobru 2003. Bela kuća najavila stvaranje tzv. „Komisije za pomoćslobodnoj Kubi“, ona je, kako se navodi u zvaničnom izveštaju kubanske vlade upućenom Ujedinjenim nacijama, objavila i konkretne mere od oko 400 tačaka kojima se pojačava i strogo kontroliše embargo. Pojačan je nadzor nad putovanjima američkih građana, pa tako svakom Amerikancu koji bez dozvole poseti „crveno ostrvo“ sleduje novčana kazna. Vlasnici brodova i jahti koje se upute prema karipskom ostrvu – izloženi su riziku da plate kaznu od 25.000 dolara ili da dobiju pet godina zatvora, uz zaplenu plovila.

Kazne su propisane i za američke firme u trećim zemljama, kao i za firme koje imaju bilo kakav poslovni odnos sa SAD, ukoliko bi, eventualno, uprkos američkoj zabrani, poslovale s Kubom. Tako je u Irskoj, kako se navodi u izveštaju Kastrove vlade, jedna domaća firma odbila da proda običan kertridžkubanskoj ambasadi u toj zemlji, navodeći da je ona vezana za jednu kompaniju u SAD, što ih sprečava da posluju s Kubom. Slični primeri zabeleženi su i u nekim drugim zemljama.

*

Komunistička partija je na Kubi ozvaničena kao vrhovni štab revolucije, odnosno – kako je precizirano u Ustavu – kao „vrhovna rukovodeća snaga društva i države“. Svakodnevni život karipske nacije odvija se u znaku njenih direktiva i ideoloških smernica. Jer, kako je istaknuto u dokumentima Prvog kongresa, održanog u decembru 1975, partija „rezimira sve, u njoj iščezavaju naše individualnosti, ona je naš vaspitač, naš učitelj, naš vodiči naša budna svest“.

U tom duhu, većna Drugom kongresu, pet godina kasnije, definisan je i stav partije i države prema umetničkom stvaralaštvu. Osnažena je Kastrova teza „u okvirima revolucije sve, izvan revolucije ništa“, koju je on izrekao na kongresu kubanskih intelektualaca i umetnika još na početku svog „revolucionarnog mandata“. Taj pristup je postao i ustavna kategorija – „umetnička kreacija je slobodna sve dok nije u suprotnosti sa revolucijom“.

Zanimljiva je u vezi s tim i ocena tadašnjeg ministra kulture i člana Politbiroa CK KP Armanda Harta, izrečena neposredno pred Kongres, da se „nijedna od velikih nacionalnih figura iz domena kulture ne nalazi izvan revolucije“.

Nastavlja se