Plaćenici iz Srbije poslati da spasu Mobutua

Američke službe angažovale su Danijela Boajea da bi se ušlo u trag francuskim pilotima u jesen 1995. Udobno zavaljen u svoju fotelju, on danas rado priča svoju verziju. Glas mu je slab, ali mu je memorija još pouzdana. „Brzo sam saznao da su živi, ali ništa nisam mogao da učinim. Kontakt uspostavljen s Alenom Žipeom nije dao nikakve rezultate. Francuzi koji su sumnjali da sam američki agent nisu imali poverenja u mene. Smatrali su me špijunom, što i nije čudno kad se zna moja životna priča.“ Sumnjičavost državnih organa nije ga sprečila da „uživo“ prati vredno pregovaranje emisara iz senke. Ni on ne otklanja mogućnost da je bilo davanja novca, ne Mladiću, već „komandantima“ iz njegovog okruženja. Na primer, Tolimiru?
Daleko od ušuškanih salona i persijskih tepiha, jedan drugi čovek odigrao je značajnu ulogu u aferi s pilotima. On je onaj koji je prvi pružio indicije o tome da su piloti živi. Početkom devedesetih godina jedan poslodavac ga je u Parizu zaposlio da isprazni divlje useljene stanove. Taj zadatak obavljao je s takvim žarom da ga je jedna od ekspedicija uterivanja stanarina dovela pred Krivični sud. Kad se izvukao iz te afere, zavrbovala ga je kontraobaveštajna služba, kao i neke druge mlade imigrante s Balkana koji su se zanosili idejom Velike Srbije. U tom svetu, u kojem velike i male mućke nikada dugo ne ostanu tajne, perspektiva da se zaigra velika igra bila je, kada se sve uzme u obzir, privlačnija od sudbine sitnih mangupa, od „zaštite“ u ulici Sen-Deni, do izbacivača na vratima noćnih klubova u pariskoj regiji. Taj džin simpatične „face“ postao je jedan od najvažnijih izvora Patrika F, inspektora Uprave za nadzor teritorije, koji ga je koristio kako inače drugi policajci koriste „tastere“. Magijom lažno-pravih pasoša, Jugoslav se jednog dana zvao „Dominik Sapen“, drugog „Žan-Pjer Pironi“. Zahvaljujući dvostrukom državljanstvu dobijenom tokom prvog braka u Francuskoj, „Jugo“ je radio kako za svoje „gazde“ iz ulice Nelaton, tako i za svoje srpske drugove. Između 1992. i 1995. u Bosni se borio kao rezervista. Kao sin padobranca, bio je na vezi s Upravom kontraobaveštajne službe jugoslovenske vojske, KOS. Poznate su bile njegove veze s jednim od Mladićevih pomoćnika. Fotografije koje je objavio Pari Mač 28. septembra 1995. potvrđuju njegovu bliskost s tamničarima. Danas on oštro osuđuje upad Žan-Šarla Markijanija i njegovih ruskih kontakata u pregovore. „Oni su se samo provodili u Beogradu pošto su uspostavili kontakt s načelnikom Generalštaba jugoslovenske vojske Momom Perišićem. Srpske službe bezbednosti imaju veliki dosije, ali on nikada nije izvučen iz sefa. Bar jedno je sigurno: novac kojim su Francuzi raspolagali nije bio ni od kakve koristi kod Mladića.“ Jugoslav se pridružuje mišljenju generala Galoa koga ne poznaje.
Kao naknadu za svoje dobre i lojalne usluge, Jugo i njegov prijatelj Slobodan Orašanin, oficir KOS i rukovodilac beogradskog uvozno-izvoznog preduzeća Target, dobili su odobrenje da u bivšu Jugoslaviju uvezu telekomunikacionu opremu koju je komercijalizovala firma Geolink sa sedištem u Aveniji Oš u Parizu i u departmanu Buš di Ron. Jugo se uvek branio da nije dobio nikakvu proviziju, kao ni za kasnije pregovore za modernizaciju radarske opreme beogradskog aerodroma, ili pak prilikom transfera opreme za presretanje GSM telefona u Srbiju, posle ukidanja embarga Srbiji u junu 1996. I danas očekuje neki znak zahvalnosti od francuskih vlasti: „Moraju mi priznati ono što sam uradio za Francusku.“ Kako je krenula, životna priča tog posrednika dobre volje nije mogla da ostane na tome. I kao što to često biva u sličnim slučajevima, najgore je tek dolazilo.
Posle godinu dana, Jugoslava su potražili njegovi prijatelji privrednici u želji da pomognu jednom od svojih klijenata koji se našao u teškoćama – maršalu Mobutu Sese Seku. Predsedniku Zaira, i dalje veoma vezanom za Francusku, pretio je ustanak. U poslednjem pokušaju spasavanja jednog režima priteranog uza zid, nekoliko desetina srpskih plaćenika, kojima je nedostajala akcija otkako su stupili na snagu Dejtonski sporazumi, pojavilo se u Kisanganiju u martu 1997, na čelu s Jugoslavom, za tu priliku prekrštenim u „pukovnika Dominika“. Ove na brzinu mobilisane plaćenike organizovao je stari prevejani avanturista iz vremena agonije bivšeg Konga, Belgijanac Kristijan Tavernije, prijatelj Boba Denara.
Fernan Vibo, jedan od savetnika predsednika Republike u kancelariji s tamnom drvenarijom u Jelisejskoj ulici broj 14, informisan je na samom početku o toj operaciji koju su s 25 miliona franaka finansirali poslovni ljudi okupljeni oko jednog Mobutuovog bliskog prijatelja. Malo ko od njih je pomišljao na rizik opterećivanja takvim pomoćnicima. Glavna briga bila je da se izbegne da SAD, Uganda i Ruanda dobiju prednost u regionu, ne praveći previše pitanja oko sredstava za postizanje tog cilja. Uglavnom se improvizovalo, zbog loše procene krize: neprilagođena municija i naoružanje, neuspešne isporuke viškova jugoslovenske i beloruske vojske.
Tajna podrška ipak nije spasla Mobutua. Što se, pak, tiče srpskih plaćenika raspoređenih oko Kisanganija do polovine marta 1997, mnogi su se porazboljevali od tropskih bolesti. „Njihovo prisustvo je čist ćar“, tvrdio je jedan od rukovodilaca kontraobaveštajne službe u maju te godine. „Za oko 9.000 dolara po čoveku, prvo su, pre upuštanja u borbena dejstva, organizovali zairske snage. Rezultati i ne bi bili loši da ih je bilo više. Naravno, sve francuske obaveštajne službe bile su u toku događaja.“ Zamenik francuskog vojnog atašea u Zairu održavao je stalni kontakt s tim vojnicima na pola plate, zamerajući im usput nedovoljnu diskreciju. Srpski plaćenici, većinom iz Drinskog korpusa, odabrani su uz saglasnost visokih rukovodilaca VRS i njene kontraobaveštajne službe i uz podršku nezaobilaznog Jovice Stanišića.
Nastavlja se