Podela stolica

Borivoj Erdeljan Nova demokratija nije izgorela u političkom požaru. Za Kostasa Karamanlisa (51), pobednika izbora u Grčkoj, ugledni atinski dnevnik Katimerini kaže da je „premijer napravljen od teflona, ali je pitanje hoće li pokazati snagu da upravlja suočen sa mršavom većinom i brigom zbog frakcija u stranci“.
Teflon je u registru pojmova označen kao „materijal otporan na visoke temperature i koroziju“, ali očito pogodan i u političkim analizama. Predsednik vlade sa svojom partijom preživeo je vatru, daleko bolje od svog socijalističkog protivnika Jorgosa Papandreua (55) i njegovog Pasoka.
Konzervativna stranka na vlasti izgubila je – u odnosu na izbore 2004 – trinaest mesta, Pasok petnaest. Ipak, Novoj demokratiji u Skupštini od 300 mesta i 152 poslanika dovoljna su za apsolutnu većinu, ali je ranjivija, uz sav utešni optimizam Karamanlisa da „još brže i odlučnije nastavlja reforme“, pre svega u obrazovanju i ekonomiji, uz kritičan zahvat u penzijskom sistemu.
Gubitak socijalista, najslabiji rezultat partije u poslednjih trideset godina, upadljivo je veći, pa vodi Papandreua borbi za opstanak, što je u Atini, inače, sudbina vođa posle poraza na izborima. Predsednik stranke je odmah govorio o krivici, nešto naglašenije o kolektivnoj proveri valjanosti rukovodstva, nego o ličnom grehu što bolje nije „naplatio“ velike probleme konzervativne vlade. Ne čekajući konačno prebrojavanje, Evangelos Venizelos, ministar u ranijem kabinetu socijalista, izjavio je da šefu „baca rukavicu“.
„Saopštavam da sam prisutan“, poručio je urbi et orbi Venizelos.
Više od pola veka u grčkim vladama i politici stoluju dinastije Papandreu i Karamanlis. Jorgosov harizmatični deda istog imena bio je premijer, otac Andreas takođe. Stric Kostasa, Konstantin bio je i predsednik vlade i osnivač Nove demokratije, koju je sinovac preuzeo 1997. Posle ove runde nasledno pravo Papandreuovih čini se načeto, a Karamanlisovih potvrđeno.
Posle pada pukovničke hunte 1974. Pasok i Nova demokratija smenjuju se na vlasti, bez potrebe za mlađim partnerima. Ovog puta osipanje birača neprikosnovenih, sebi su uknjižili mali igrači. Tradicionalno umereno prisutni, komunisti su zauzeli dvadeset dve klupe, deset više nego u prethodnom sazivu. Zadovoljna je i Koalicija levice sa četrnaest poslanika. Ali, najsrećniji je, izvesno, LAOS (Popularni pravoslavni pokret), krajnje nacionalistička i retrogradna desnica, pomalo i fašistička, koja je ušla u parlament sa deset sledbenika i tako postala jedan od zakonitih „glasova naroda“.
To je i najupadljiviji poremećaj. Nova demokratija i Pasok dobijaju otrovnog izazivača, makar u maloj dozi, ali više ne vikom sa ulice, nego sa skupštinske govornice. Dosadašnji, ipak samerljivi pogledi „svetog dvojstva“ Nove demokratije i Pasoka prema Evropi, međunarodnim odnosima i liberalnom pristupu ekonomiji, uz razlike u socijalnim korektivnim melemima, suočavaju se sa političkom mišlju, kako ju je londonski Gardijan nazvao, „kužnog nacionalizma, antisemitizma, rasizma i ksenofobije“. Zapaljiva parola Laosa „poštovanje sopstvene istorije, narodnih heroja, vere i tradicije“, po upućenima zapravo je „računica sa sumnjičavim u globalizaciju“. Ključ uspeha takvih ideja je više u glasovima iz protesta, nego ideološka saglasnost pridobijenih Grka.
Profesor političkih nauka na Atinskom univerzitetu Dimitris Sotiropulos nastoji da objasni: „Ovde (u Grčkoj) nema nacističke ili fašističke kulture, niti je Laos vrsta Le Penove partije, u karakteru više je populistički. Ali je pretnja, imajući u vidu rasističke, ksenofobične i etnocentrične poglede koji ne postoje pod Akropoljem. Ono što brine je eho Karacaferisovih mišljenja i njegov uticaj na birače drugih stranaka.“
Jorgos Karacaferis, rođen 1947, tri puta poslanik Nove demokratije, onda 2000. isteran iz te partije, svojevremeno stipendista Fondacije Adenauer, sada revnosni član Evropskog parlamenta, na tlu odakle je potekla demokratija pre više hiljada godina osnivač je zlog „narodnog pokreta“.