Podela zemlje seoskoj sirotinji i bezemljašima

Jedna od glavnih društveno-političkih mera za sređivanje stanja u zemlji trebalo je da bude agrarna reforma i kolonizacija, kojima je trebalo postići dva osnovna cilja: prvo – da se likvidiraju zaostali feudalni odnosi, nakon čega bi se mogli stvoriti preduslovi za razvoj poljoprivredne proizvodnje na principima liberalizma, i drugo – možda još važnije – da se uspostavi nacionalna ravnoteža srpskog etnikuma na širem državnom prostoru – pre svega na području Vojvodine, ali i Kosova i Metohije i Makedonije. Osim toga, agrarna reforma je trebalo da odigra i stratešku ulogu u očuvanju socijalnog mira na selu, jer su se ustalasane mase nezadovoljnog seljaštva – predvođene „zelenim kadrom“, mogle primiriti samo obećanjima da će se od veleposednika oduzeti zemlja i podeliti svim agrarnim interesentima, seoskoj sirotinji i bezemljašima. Država je bila svesna situacije da je veleposedu došao kraj, da mora biti ukinut i razdeljen, kako zemlja ne bi doživela reprizu Rusije – tim pre što je od 369 najvećih zemljoposednika, njih 310 izgubilo status državljana Kraljevine SHS nakon njenog konstituisanja. Zato je vlada sugerisala veleposednicima „da je bolje da komadanje zemljišta izvrše legitimni predstavnici vlasti, nego li gruba sila mase“.
Srbija je već posle Drugog balkanskog rata pokušala da sprovede agrarnu reformu i kolonizaciju na prostoru „Stare i Južne Srbije“. Međutim, za realizaciju toga plana nije imala vremena jer je ubrzo izbio Prvi svetski rat. Nakon rata, uoči ujedinjenja, novi predlog o sprovođenju agrarne reforme potekao je iz Zagreba. Naime, Narodno vijeće uoči odlaska za Beograd 25. novembra 1918. donosi odluku da se u „Naputak“ unese i predlog o ukidanju svih zaostalih feudalnih odnosa, kao i da se ima razdeliti veliki posed. Predlog je bio odmah prihvaćen od strane regenta Aleksandra, koji se u poslanici od 6. januara 1919. obavezuje da će pristupiti agrarnoj reformi i da će zemlja biti oduzeta od veleposednika, ali i onih koji su je samovoljno zauzeli. Ubrzo potom je formirano Ministarstvo za agrarnu reformu, a na predlog Vitomira Koraća vlada je krajem februara usvojila dokument poznat pod nazivom „Prethodne odredbe“ koje će u narednih 12 godina (do likvidacije agrarne reforme i ukidanja ministarstva) služiti kao program po kom će se odvijati agrarna reforma i kolonizacija. Program je sadržao odredbe po kojima se: raskidaju svi čitlučki odnosi u Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Kosovu i Metohiji; raskidaju se svi kolonatski odnosi u Istri, Goričkoj i Dalmaciji; svi veliki posedi ekspropriraju, a njihove površine daju domaćim obrađivačima; odšteta za oduzetu zemlju uređuje zakonskim putem, a obaveznost isplate štete garantuje država; bez isplate naknade štete oduzimaju posedi Habzburške dinastije i članova Habzburškog doma, kao i posedi onih dinastija i plemićkih porodica koje su u ratu bile na neprijateljskoj strani; svi veliki šumski kompleksi prelaze u državno vlasništvo. U njima će seljaci imati pravo na ispašu, seču drva za ogrev i za građu za sopstvene potrebe, a u krajevima gde su poljoprivrednici bili oštećeni segregacijom, odnosno oduzimanjem delova njihovih pašnjaka i šuma i podvođenjem u veliki posed, ima se izvršiti revizija.
„Prethodne odredbe“ su donesene u obliku vladine uredbe, tako da im se neretko osporavao legitimitet – da se „agrarna reforma sprovodi bez zakonske osnove“, jer nisu prošle skupštinsku proceduru. Odredbe su kasnije ratifikovane u parlamentu. Ali, ni tom prilikom se nije mnogo vodilo računa o njihovoj usaglašenosti sa elementarnim ustavnim načelima, jer je „vlada i dalje nastavila sa primenom revolucionarnih akata protiv privatne svojine, koji nisu bili zasnovani na Zakonu o sekvestraciji i deobi sekvestrirane zemlje, nego na slobodnoj volji i proceni aktuelne vlasti“ (izjava Dr Matka Laginje i Stojana Protića na sednici Privremenog narodnog predstavništva od 10. jula 1919. godine). Na kraju, ipak je privatno vlasništvo bilo zaštićeno, jer i sama sekvestracija nije sprovedena do kraja, a za ono što je bilo oduzeto – dobila se pravedna materijalno-novčana naknada.
S tim u vezi, u Bosni i Hercegovini država je za oduzetu beglučku i kmetovsku zemlju isplatila bivšim vlasnicima 780 miliona dinara (595 miliona u gotovini i 185 miliona u obliku obveznica – koje su u odnosu na svoju nominalnu vrednost tokom vremena devalvirale). Svi agrarni interesenti u Bosni i Hercegovini dobili su vlasništvo nad zemljištem besplatno – u proseku oko 7 ha – što je zbog prirode zemljišta bilo za 50 odsto više nego što su kolonisti dobili u drugim krajevima zemlje. Identična situacija bila je u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji, gde su svojinu nad zemljištem dobili svi kmetovi (čivčije) besplatno, dok je celokupnu nadoknadu za oduzetu zemlju na sebe preuzela država. Iako se znalo da je metohijska zemlja i plodna i skupa, vlada je donela odluku da se njenim bivšim vlasnicima (uglavom Albancima i turskim državljanima) isplati materijalna naknada za oduzetu zemlju po ceni od 412 dinara po hektaru.
Nastavlja se