Pogled s mosta

Vladimir Jokić E, kurate sam ti ja sreće: jutros mi zapade dežurstvo na mostu, a vreme počelo da se mulja – đa oće kiša, đa neće. I zahladilo, bre! Navrzo se Sreta komandir na mene pa to ti je. Na mene, Momu Durdubaka i Daču Mečku. Nas trojica smo stari pajtosi, još sa kursa u Batajnici, bili smo na ihaj-haj zadataka, Dača i ja pohvaljivani i nagrađivani.
I evo nas sad na mostu – ja kao Slučajni prolaznik, njih dvojica glume Dva prijatelja u živom razgovoru (Dača bio triput na Akademiji Braća Karić pa ume). A zaošijao neki vetar – dandalo nam pomera, mi u tankim jaknama da se posmrzavamo. U Mobilnom odeljenju Brkovi i garderoba Sava Ofinger nam uvalio te jakne i reko da se ubrišemo za one bunde što smo ih dužili kad sam ja bio Mašinovođa, a njih dvojica obični Kondukteri, kad smo ono oslobađali Našu železnicu.
Špartam ti ja tako, skupio se ko dve pare u kesi, pa sve mislim: joj, što je bilo laća pre neki dan kad smo ono čučali u Sudu. Moma – Sudija, Dača – Tužilac, ja – gospodin Okružni pravobranilac! Unutra toplo, ketering radi ko sat, Raša Vidra nam doturio dve gajbe piva i lozu, mi našli astal i opičili tablić. I ostale kolege Sudski činovnici se razbaškarili, tu televizor, tu pikado, tu CD plejer s muzikom za igru, Lela uzela nešto da hekla, Sima uči za vodnika, bilo i muvanja – ma milina jedna! Ali jebiga, najuriše nas.
Cvokoćem i čekam smenu. Ne znam dokle ćemo ovde da budemo Spontani narodni bunt, ali voleo bih da to potraje – duple dnevnice, sve plaćeno, kod kuće kaplje plata i po, beneficirani radni staž…
More, jebeš i vetar i hladnoću, pevušim: Stani, stani, Ibar vodo…
Evo me opet na mostu. Ne znam na koju ću stranu. S jedne me zovu u Evropu, s druge među Naše. I jedni i drugi mi obećevaju kule i gradove – prvi svetlu budućnost, drugi blistavu prošlost. A ja bih, ovako mali i nikakav, ja bih – ako može – sad malo da poživim, da imam bolji posao, stan, automobil – može i polovan, ja bih da jednom odem i na letovanje, da i ja vidim more, da otputujem u inostranstvo – dobro de, ne baš u Štip ili na Cetinje, nego neko pravo inostranstvo.
Jesam ja za Evropu i svetlu budućnost, ama je li Evropa za mene? Hoće li ona – Evropa – mene i Naše ovakve kakvi smo (budućnost nam ne gine i ovako i onako)?
Jesam i za Naše, pa uvek sam bio Naš. I na Gazimestanu, i, posle, kod Česme, i u Šetnjama medijskom trasom, i Petog oktobra, sve do februarskog Veličanstvenog mitinga. Oduvek sam bio naš, u grudima mi kuca srce Obilića, a grudi mi se nadimaju od ponosa i nacionalnog dostojanstva. Jesam Naš, ama kako ću s ovom platom?
Evo me opet na mostu. Tu ću i biti do 11. maja. Ne znam na koju ću stranu. S jedne je ovozemaljska Srbija, s druge – Nebeska.