Pokret protiv izrabljivanja prečanskih krajeva

Nakon usvajanja Zakona o izjednačenju poreza, 7. februara 1928, koji je počeo da se primenjuje od 1. januara naredne godine, opozicija je i dalje insistirala na reformama, a naročito na ukidanju dohodarine. U rezoluciji Zemljoradničke stranke podnetoj Skupštini 16. marta 1928. izneto je mišljenje da je dohodarina poslednja prepreka ka poreskoj jednakosti jugoslovenskih građana i da će njeno zadržavanje – „od koga neće imati koristi srbijanski seljak, štetno uticati na državnu i društvenu homogenost“.
Za opšte nesređenu situaciju u privredi i društvu, aktuelna vlast je tražila krivca u neuspeloj nacionalizaciji stranog kapitala. Naime, vladalo je mišljenje da su nelojalna konkurencija i penetracija stranog kapitala u domaćoj privredi omogućili neravnomeran razvoj pojedinih krajeva u odnosu na ostale delove države, što je dovelo do pada proizvodnje i nacionalnog dohotka stanovništva u nerazvijenim pokrajinama. S tim u vezi, tumačilo se da je sasvim prirodno postojanje i poreske nejednakosti, s obzirom na neravnomeran rast i veličinu nacionalnog dohotka u različitim istorijskim pokrajinama. Ova hipoteza je bila dosta neutemeljena, jer kapital nije poznavao ni nacionalnu, a ni versku pripadnost, nego je, gledajući samo sopstvene interese, odlazio tamo gde je bio najsigurniji plasman i najveća dobit. Za penetraciju stranog kapitala vlada je indirektno optuživala nacionalne manjine – prvenstveno mađarsku i nemačku, uvlačeći ih na taj način i u političke sporove. Tako su se i nacionalne manjine našle pod kišobranom opozicionih stranaka, koje su počele prozivati vlasti u Beogradu, između ostalog, i za „neviđenu eksploataciju nacionalnih manjina“.
Greška je bila u tome što su državni zvaničnici smatrali da se srpsko-hrvatski odnosi mogu rešiti nametnutim ideološkim unitarizmom, a ne sporazumom – kako su to tražile hrvatske opozicione stranke. Oni su pristajali na postojanje privrednih i drugih „marginalnih“ razlika, ali nikako na nacionalne individualitete i suprotnosti, jer je vladajuća opcija zagovarala teoriju da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod sa tri imena. Tako je nastao „pokret privrednika“, kao rezultat „dozvoljenih“ neslaganja i oprečnih stavova. S obzirom na to da je ideja o stvaranju „privrednog parlamenta“ za vladinu većinu bila neprihvatljiva – jer je vodila reviziji ustava, privredni subjekti formiraju ovaj pokret s zahtevom „da se prekine sa sistemom konstantnog ekonomskog izrabljivanja i političkog tlačenja prečanskih krajeva“. Pokret privrednika imao je cilj da se jednom organizovanom akcijom merodavni faktori u vladi primoraju na rešavanje gorućih ekonomsko-socijalnih problema, koji predstavljaju osnovni uslov za dalji državno-pravni razvoj zajednice. Njihova kampanja je bila usmerena pre svega na promenu kvalifikacione strukture parlamenta, sa zahtevom da većinu narodnih poslanika čine ljudi iz privrede – a ne iz politike.
Nasuprot ovom stavu, predstavnici zvanične politike bili su protiv uplitanja privrednih subjekata i ekonomskih elemenata u političko-stranačke sukobe – obrazlažući ih štetnim po opšti napredak zemlje. Oni su osporavali inicijativu opozicionih partija koje su svoje političke programe zasnivali na vezi između privrede i politike, smatrajući da su ova dva pojma nespojiva – jer imaju potpuno različite ciljeve (!) i da politika koristi „trenutne ekonomske nevolje pojedinih kategorija u cilju privlačenja što većeg broja pristalica“. Političke borbe zasnovane na potpunoj sublimaciji društvenog života, neretko su dovodile do jedne sveopšte polarizacije u odnosima na relaciji Beograd – Zagreb. Usled toga se u krugovima bliskim dvoru nakon ubistva u parlamentu, sve glasnije razmišljalo o amputaciji Hrvatske od ostalih krajeva, kao i o realizaciji stvaranja Velike Srbije.
Na drugoj strani, ne postigavši nikakav vidniji pomak u kritici vladinog programa, vodeća opoziciona partija Seljačko-demokratska koalicija sve više primenjuje bojkot kao metod političke borbe. Januara 1928. godine čelnici ove koalicije donose rezoluciju kojom se predviđaju mnogo oštriji oblici konfrontacije, ukoliko ne dođe do formiranja zajedničke – koncentracione vlade. Kao odgovor na pretnju, Stjepan Radić je kažnjen isključenjem sa svih skupštinskih sednica, tako da koalicija donosi odluku o potpunom napuštanju parlamenta, uz poziv svim političkim strankama na rušenje režima u Beogradu. Otuda poslanici ove koalicije ne učestvuju u raspravi o budžetu za 1928/29. godinu, a smatrajući da „bez zastupanja nema ni oporezivanja“, insistiraju na građanskoj neposlušnosti i na neplaćanju poreskih obaveza. Tako se stranački sukobi više nisu zasnivali na nacionalnoj, nego na privrednoj i finansijskoj osnovi, koja je na kraju dovela do krvoprolića u skupštini.
Nastavlja se