Pokušaji da se stvori osnova za nove autokratske vlade

jedna od tih slika koje oblikuju kolektivnu pamet i stvaraju mitologiju zajednice bez koje je nemoguća nova ideologija države. Ejzenštajna je za režisera odredio lično Staljin.

Priča o diktatoru iz XVI veka trebalo je da ubedljivo objasni logiku ponašanja Staljina, diktatora XX veka. Kakva slika Ivana Groznog se pojavljuje iz filma? Bio je to mudar čovek – pisao je savremeni recenzent – prožet velikom idejom, koji je u aparatu vlasti zapazio silu koju je dužan upotrebiti u ime otadžbine; bio je dalekovidni političar i veliki vojskovođa. Film je pokazivao „početak borbe cara sa boljarima za socijalizaciju vlasti i njen monolitni karakter, što je neophodno za odbranu osnovnih interesa Rusije“.

Za taj film – prvi deo povesti o Ivanu Groznom – Ejzenštajn je dobio Staljinovu nagradu.

Drugi deo filma, nažalost, prošao je gore. Ejzenštajn je prikazao scenu kako pred ikonom koja predstavlja Strašni sud car Ivan sa žaljenjem spominje svoje žrtve i priznaje svoje krivice. To već nije bilo u skladu sa „novom istorijskom politikom“. Staljin se naljutio. Centralni komitet je kritički ocenio film. Recenzenti su odmah promenili ton. Ispostavilo se da je reditelj sebi dozvolio skandalozne preinake u tretiranju odnosa istorijskih činjenica. Na taj način je „napredna vojska ustanika bila je predstavljena kao banda degenerika nalik američkom Kju-Kluks-Klanu, a sam Ivan Grozni, čovek jake volje i čvrstog karaktera, kao nekakav bezvoljni, neodlučni Hamlet“.

Ejzenštajn i Nikolaj Čerkasov, veliki glumac koji je igrao ulogu cara, bili su primorani da samokritički priznaju krivicu pred Staljinom, Molotovom i Ždanovom. Staljin je objašnjavao Ejzenštajnu: car je bio veliki u mudri vladar. Mudrost Ivana Groznog sastojala se u tome što nije puštao strance u Rusiju i na taj način je zaštitio od tuđih uticaja. Uveo je monopol za trgovinu sa inostranstvom (drugi put to je učinio Lenjin). Da li je careva surovost bila greška? Naprotiv – greška je bila što nije istamanio pet velikih porodica. Da je to učinio, uopšte ne bi bilo bezvlašća 1605-1613. „Ivan Grozni – zaključivao je Staljin – posekao je nekog tamo, zatim se kajao i molio. Bog ga je omeo u tome.“

Na žalost, misao na Boga Staljina nije omela ni u čemu.

Nešto kasnije kajao se i Sergej Prokofjev, autor muzike za taj film. „Nova istorijska politika“ pokazivala je zube.

Opisujući Ejzejnštajnove muke, savremeni ruski istoričar povezan sa demokratskim taborom automatski je od strane „ruskih patriota“ osuđen za „nacionalni nihilizam“. Ipak, Ivan Grozni je za demokrata simbol apsolutističke vlade, slobodne od ograničenja, okrutne i nepredvidljive. Otuda ona tako fascinira i privlači nacionaliste.

„Ruski patriota“ u Ivanu Groznom vidi onoga koji je prevladao epohu slabe i dezintegrisane Rusije. Još nedavno epoha Gorbačova i Jeljcina posmatrana je kao vreme novog bezvlašća, krize države i poniženja Rusije. Danas „ruski patriota“ rado spominje Staljinove reči, koji je tvrdio da su svi napadali Rusiju. „Tukli su je mongolski kanovi – pisao je Staljin – tukli su je turski begovi. Tukli su je švedski feudalci. Tukla ju je poljsko-litvanska gospoda. Tukli su je anglo-francuski kapitalisti. Tukli su je japanski baroni. Tukli su je svi – zbog zaostalosti“.

Jaroslav Bratkjevič, autor studije o velikoruskom šovinizmu, skrenuo je pažnju da je Staljina sa Ivanom Groznim spajala težnja za punom centralizacijom vlasti i primoravanje činovnika da u potpunosti budu lojalni vrhovnoj vlasti. Radi toga su sprovođene periodične čistke koje su se sastojale u uklanjanju neposlušnih i nepogodnih. Hajdučija je bila instrument za organizovanje čistki, da bi na kraju i ona bila žrtvovana. Staljinova hajdučija bila je čekistička služba bezbednosti.

Za „ruskog patriotu“ Staljin je taj koji je modernizovao Rusiju i pobedio u ratu sa njenim neprijateljima, isto kao nekada Ivan Grozni. Zbog toga „ruski patriota“ voli da dobro misli o Ivanu Groznom. Pogotovo sada.

Danas je u protekloj deceniji četrnaestorici ljudi dodelio specijalno priznanje Prijatelj Danasa. Radi se o ličnostima koje su, ili pružile direktnu podršku ovom listu kad njegov opstanak još nije bio izvestan, ili su svojim javnim angažmanom doprineli afirmaciji onih istih vrednosti za koje se i Danas zalaže. Vreme je pokazalo da su ova prijateljstva bila prava. Danas je u trajnoj vezi sa svojim prijateljima. Oni su sa nama i ovom svečanom prilikom kad punimo 10 godina. Tačnije, njihovi tekstovi, analize i razmišljanja su pred čitaocima ovog jubilarnog broja Danasa
Na svetu nema države koja ne vodi neku „istorijsku politiku“. Svuda se izučava istorija, finansiraju se naučna istraživanja prošlosti, svetkuju se godišnjice značajnih istorijskih događaja, podižu se spomenici narodnim junacima. Ako se, dakle, pojavljuju zahtevi da se počne vođenje „istorijske politike“, mora nam biti jasno da tu nije reč o početku, već o promeni – o učenju drugačije vizije istorije, o davanju počasti drugim junacima, o podizanju spomenika do juče kontroverznim ljudima, o negovanju drugih narodnih godišnjica. Tako neizbežno dolazi u sećanje poznata formula sovjetskog istoričara Mihaila Pokrovskog da je istorija – politika vođena unazad. Pokazuje se da je prošlost jednako teška za predviđanje kao i budućnost.
Želja za „novom istorijskom politikom“ je jednostavno zahtev nove vizije istorije. Štaviše, to je zahtev usmeren ne samo prema istoričarima, već i prema državnoj vlasti da promoviše tu novu viziju istorije. Država treba da postane arbitar koji određuje istinu o prošlosti.
Za ljude koji poznaju istoriju XX veka ta ideja nije ništa novo. Ne jednom je vlast u novoj verziji istorije tražila legitimizaciju sopstvenih poduhvata. Nova verzija istorije trebalo je da edukuje društvo da se divi vlasti i odobrava njene poduhvate, a savršenstvo onih na vlasti trebalo je da dokazuje usavršena verzija istorije.
Takva nastojanja primetna su u mnogim postkomunističkim zemljama – nove vlasti traže legitimizaciju u predkomunističkoj prošlosti. Svuda se pojavljuju „narodni rodoljubi“ koji zahtevaju – i ostvaruju – „novu istorijsku politiku“. U Češkoj je žigosan Vaclav Havel zbog reči saučešća povodom brutalnog iseljavanja sudetskih Nemaca 1945. U Slovačkoj je predložena rehabilitacija sveštenika Tisoa i slovačke vlade stvorene pod Hitlerovim kišobranom. U Rumuniji je obnovljeno poštovanje Antoneskuovog režima; u Mađarskoj je postao heroj admiral Horti, a u Hrvatskoj – Ante Pavelić. Svaki od tih sporova o izboru tradicije i o istorijskoj pravdi istovremeno je bio spor o politici i aksiologiji. Jer, jednu edukaciju zahteva uverenje da je sveštenik Jozef Tiso bio narodni heroj, drugu da je igrao ulogu prohitlerovske marionete, a sasvim drugu – da je bio žrtva komplikovane i tragične istorije Slovačke.
Dakle, ko se poziva na „novu istorijsku politiku“, treba ga upitati kakvu viziju istorije želi da ostvaruje.
I u Poljskoj već izvesno vreme zapažamo posebne igre.
Evo – po mišljenju filozofa i političara – nakon 1989. u novoj, nezavisnoj Poljskoj zaključeno je da je svest o prošlosti prepreka, da se treba osloboditi balasta istorije na taj način da on ne postane jedan od činilaca koji formiraju poljsko odlučivanje. Preovladalo je uverenje da treba izvršiti svojevrsnu operaciju svesti poljskog društva. Jedan od čelnih političara navodno je rekao da bi Poljacima bilo potrebno svojevrsno „batinanje svesti“ radi prilagođavanja novim vremenima.
Poznati filozof i političar, nažalost, nije objasnio koji je to političar poželeo „batinanje svesti“ Poljaka niti ko je rekao da je svest o prošlosti prepreka.
Drugi filozof, ne manje istaknut, krenuo je još dalje. Ideju integracije Poljske sa Evropskom unijom sažeo je u zgodnu izreku: „Ako hoćete u Evropu, morate se odreći narodne istorije“. Doduše, ne saznajemo ko je uistinu izrekao takvu želju – Mazovjecki? Kuronj? Geremek? Balcerovič? Gazeta viborča? – ali ko ne bi aplaudirao dubokoj refleksiji mislioca „da se ne treba odricati narodnog identiteta“.
Takođe, ko se neće brižno zamisliti kada poznati političar proglašava „krizu polonizma“ i primećuje da identitet poljskog naroda znatno slabi, da je u porastu nemar prema prošlosti, da se ističe geslo: „Poljska tradicija i poljska istorija su prepreke za brzu modernizaciju zemlje“. „Došlo je dotle – zvoni na uzbunu taj političar – i sve više izgleda da su Amerikanci uvereni da su Jevreje istrebili Poljaci“.
Zbog čega na sve ovo tokom toliko godina nije bilo reagovanja s poljske strane? Pa zbog toga što se elita „Solidarnosti“ tokom osamdesetih godina u velikoj meri sastojala od ljudi koji su u biografijama imali neke veze sa Poljskom Narodnom Republikom. Duge i tesne, ili kratke ali intenzivne. I to ne samo preko vladajuće partije ili omladinske organizacije već i preko raznih drugih sumnjivih organizacija. Kasnije su ta biografska ograničenja imala veliki uticaj na njihove stavove. Pored toga, većina tih elita imala je levičarska uverenja.
Dakle, elita „Solidarnosti“ odbacivala je kolektivno pamćenje i istorijsku tradiciju.
Šta onda činiti? „U toj situaciji – kaže poznati političar – treba prevladavati nacionalni kompleks niže vrednosti, u Poljskoj veoma izražen, da bismo time savladali krizu polonizma, krizu poljskog identiteta. Znamo ko je krivac, a ko žrtva“.
Drugi jednako poznat političar novatorski primećuje da je država dužna proglasiti: „Patriotizam je bolji od manjka patriotizma“, a „ponos zbog poljaštva bolji je od nedostatka ponosa zbog poljaštva“. Ova napomena je važna, jer je, kao što je opštepoznato, nakon 1989. proglašavano je da je „nedostatak patriotizma bolji od patriotizma“ te „nedostatak ponosa zbog poljaštva bolji je od ponosa zbog poljaštva“.
A mladi entuzijasta „nove istorijske politike“ obogaćuje pažnju političara drastičnim zaključkom: eto, čak ni jednoprocentna inflacija neće pomoći onima koji se poistovećuju sa „poljskim koncentracionim logorima“, doušnicima, antisemitizmom i katoličkim mrakom. Mladi entuzijasta ne kaže gde i od koga je Poljska Mazovjeckog i Kuronja, Geremeka i Balceroviča, Bartoševskog i Kvašnjevskog poistovećivana sa „poljskim koncentracionim logorima“; gde je Poljska Jovana Pavla II, nadbiskupa Juzefa Žičinjskog, biskupa Tadeuša Pjeronka i sveštenika Juzefa Tišnera poistovećivana sa katoličkim mrakom. Ali, može li se zahtevati čak toliko?
Ono što može da deluje okrepljujuće jeste saznanje da kod braće Slovena, u Moskvi, nije ništa bolje. I tamo gotovo dvadesetak godina slušamo pozive na „novu istorijsku politiku“, na vraćanje Rusije njenom istinskom istorijskom sećanju i nacionalnom ponosu. Kada čitamo žalbe i jadikovke Velikorusa, bez poteškoća ćemo pronaći poznate tonove.
Valentin Rasputin, istinski velikoruski patriota i autor izvrsne proze, žali se zbog neprijateljstva sveta prema ruskom patriotizmu. Pri tom, svi odobravaju ukrajinski nacionalizam. Nacionalizmi rođeni na „festivalu suverenosti“ – litvanski, estonski, moldavski, gruzijski ili uzbečki – svuda su hvaljeni i poštovani. Svaki od njih uživao je simpatije i podršku svetskog javnog mnjenja, jer su bili oružje kojim je razbijan Sovjetski Savez. Sada isto to javno mnjenje prenosi svoje simpatije na nacionalizme poput tatarskog, burjatskog ili jakutskog. Podstiče ih, s ciljem da razbije Rusiju, protiv naroda koji je tokom dugih godina delotvorno objedinjavao te nacije u jednoj moćnoj državi.
Zašto se to događa? Zato što su se u epohi Gorbačova i Jeljcina, isto kao i neposredno posle boljševičke revolucije, na kormilu države našli ljudi koji u suštini mrze istorijsku i narodnu Rusiju. Pri takvom stanju stvari narod je zanemeo od čuđenja. Sručila se na njega propagandistička lavina koja je izazvala procese raspada, vodeći ka nestanku nacionalnog identiteta. Da li još postoji ruski narod? – preneraženo se pita Rasputin i odgovara: Ostaje jedino vera da narodni instinkt i pamćenje prošlosti nisu do kraja uništeni.
Po mišljenju Igora Šafareviča, istaknutog matematičara i Solženjicinu bliskog dugogodišnjeg kritičara sovjetske stvarnosti – Rusija se suočila sa potpunim uništenjem, a optuživanje patriotskih snaga za velikoruski nacionalizam i imperijalističke sklonosti je samo podao način prigušivanja poslednjih vapaja žrtve.
Dakle, šta treba činiti? Po mišljenju Vadima Kožinova, kritičara i istoričara književnosti, neophodna je borba protiv imitiranja Zapada i besmislenog prenošenja zapadne kulture na ruski teren. Ne smeju se tolerisati glasovi koji poistovećuju „rusku ideju“ s kaftanom i seljačkim opancima, s monarhizmom, sa izolovanjem od sveta. Ne radi se o izolaciji, već o duhovnoj suverenosti koju ugrožavaju unutrašnji i spoljni neprijatelji. Treba raskinuti s manijom samobičevanja i pljuvanja po ruskoj istoriji. Rusi više nego drugi narodi imaju sklonost da se kaju i priznaju sopstvene krivice. Najbolji dokaz toga je javno i dobrovoljno priznanje krivice za prestupe iz Staljinove epohe. Jer, niko nije primoravao Rusiju na to posle pobedničkog rata s Hitlerom, niko to od Rusije nije zahtevao – za razliku od Nemačke ili Japana.
Sad je, međutim, samobičevanje prekoračilo sve granice i „optužujemo se za ono u čemu nije bilo nikakve naše krivice“. Uzmimo primer: Rusija je tri puta učestvovala u podeli Poljske zajedno s Austrijom i Pruskom. „Svakako, kada se Poljska ujedinila – piše Kožinov – a to se dogodilo 1945, pokazalo se da na teritorijama koje su bile pod vlašću Austrije i Pruske više nije bilo Poljaka, ali ih je bilo na teritorijama koje su odvojene od Rusije“.
Ili, Rusija se optužuje za antisemitizam. Teško je osporiti da kod određenog dela stanovništva postoji antisemitizam, mada u blagoj formi. Ipak, podseća „ruski patriota“, „tokom čitave epohe prisustva Jevreja na ruskim etničkim prostorima nije bilo nijednog pogroma. Pogroma je bilo u Poljskoj, Moldaviji, u manjoj meri u Ukrajini“.
„Ruski patriota“ ima obilje takve vrste interpretacija. Vredi li ih osporavati? Vredi li podsećati na elementarne činjenice iz istorije Poljske? Vredi li podsećati gde je Jevrejima bilo dopušteno naseljavanje na teritoriji Ruskog carstva?
„Ruski patriota“ ne podnosi ruskog demokratu koji se usuđuje da kritički piše o istoriji Rusije.
Ruske demokrate su ljudi koji su ravnodušni prema narodnoj tradiciji i osećanju ruskog ponosa; oni narod posmatraju kao materijal od kojeg se može oblikovati ono što se želi. Demokrate su zagovornici „kritičkog patriotizma“ – imitatori boljševika. Nije li Buharin pisao: „Pretvaraćemo Ruse u komuniste svim metodama – sve do egzekucije“.
Za to vreme ruski identitet ima svoje izvore u organskom karakteru razvoja naroda i države i u duhovnosti Rusa, a ne u zapadnim idejama parlamentarizma, individualizma ili tržišne privrede. Jezgro „ruske ideje“ stoga je Pravoslavna crkva – jedina institucija koja neprekidno postoji hiljadu godina, dok su sve ostale oduvali istorijski uragani. Pod uticajem Crkve formirao se ruski narod, odbacujući tuđe, strane projekte. Iz toga crpi svoju lepotu ruska istorija.
Ne jednom se lažno ponavlja da je Rusija bila „tamnica naroda“. A pogledajmo Veliku Britaniju, kaže „ruski patriota“. Šta se dogodilo sa Britima? Bio je to hrabar i značajan narod. Taj narod u potpunosti su uništili Angli, koji su mnogo kasnije doplovili iz Danske i naselili se na ostrvu. Od Brita je ostao samo naziv. Ili, takođe, Prusi. Oni su bili najrazvijeniji pribaltički narod, a Nemci su ih zbrisali sa lica zemlje. A Francuska? Šta se dogodilo sa gaskonjskim i bretonskim narodom? Francuzi su ih likvidirali. A šta su Amerikanci uradili s Indijancima? Istrebili su ih! Kako onda reagovati na laž o Rusiji – „tamnici naroda“? Pa Rusi nisu istrebili nijedan narod. Evropa i Amerika mogu se nazvati „grobljima naroda“.
Povremeno se čuju glasovi o ruskoj Crnoj stotini – negoduje „ruski patriota“. A to nije bila antisemitska, već antirevolucionarna formacija. Ti ljudi predviđali su da revolucija mora dovesti do nesreće i smrti miliona ljudi. Zato su nastojali da spreče revoluciju. Vođe Saveza ruskog naroda (zvanično nazvana Crna stotina) poticali su iz različitih naroda mnogonacionalne Rusije – Vladimir Puriškevič bio je Moldavac, bilo je tamo i Nemaca, takođe i Jevreja. Ako je Crna stotina žigosala neku narodnost, to je bilo samo zbog toga što su upravo njeni pripadnici bili podstrekači revolucije.
A što se tiče boljševičke revolucije, „ruski patriota“ retorički pita: kakvi su to ljudi bili na njenom čelu. I rado ilustruje odgovor karikaturom iz dvadesetih godina. Na njoj su nacrtane dve grupe ljudi koji se svađaju. Na jednoj strani su Staljin-Džugašvili, Ordžonikidze, Mikojan, Jenukidze, a na drugoj Trocki-Bronštajn, Zinovjev-Apfelbaum, Kamenjev-Rozenfeld. Ispod crteža stoji potpis: „I posvađaše se Sloveni ko treba da vlada Rusijom“.
Pogledajmo sastav aparata bezbednosti – predlaže „ruski patriota“. Sve do smrti Staljina tamo nije bilo Rusa. Jeste, bio je kratki period vladavine Ježova, imenovanog radi toga da bi udario po neruskim, uglavnom jevrejskim elementima u organima bezbednosti i partiji, ali su sve do 1937. terorom rukovodile neruske, uglavnom jevrejske ruke. Te ljude, Bermane, Frenkle itd., ništa nije vezivalo za rusku istoriju, rusku nacionalnu tradiciju.
Tridesetih godina i kasnije, dodaje „ruski patriota“, vladali su Staljin, Kaganovič, Molotov, Berija. Samo Molotov je bio Rus. A XX kongres KPSS, koji je započeo rehabilitaciju žrtava represija i deportovanih naroda, poklopio se s preuzimanjem kormila vlade od strane ljudi čisto ruskog etničkog porekla.
Kada ga pitaju za Ukrajinu, „ruski patriota“ će odgovoriti da su „Rusi, Ukrajinci i Belorusi tri grane istog nacionalnog stabla, koje su razdvojene za vreme tatarskog jarma. Zbog toga su te teritorije Rusije tokom četiri veka bile pod vlašću Poljske i Litve. Te tri grane treba da i dalje ostanu na zajedničkom stablu“.
„Ruski patriota“, naravno, nije antisemita. U istoriji Rusije uopšte nije bilo antisemita, izuzev neznatno na marginama. Zašto se onda o tome toliko govori i piše? Zbog čega ruske demokrate žigošu antisemitizam? Zbog toga, odgovara „ruski patriota“, što među ljudima koji pokušavaju da nametnu Rusiji tuđi sistem vrednosti ima mnogo Jevreja. S druge strane, „ruski patriota“ ima široko otvorene oči, posmatra svet, čita knjige i proučava statistike. Bez napora primećuje da „Jevreji kontrolišu sve američke medije, preuzeli su u svoje ruke svu ekonomsku i političku vlast u Sjedinjenim Državama“. I zamišlja se: „Zar je pravedno da američka administracija mora podređivati ukupnu politiku, na primer bliskoistočnu, interesima jevrejske manjine?“ Jadni Amerikanci…
Prekidam ovo razmišljanje „ruskog patriote“, iako bi se moglo navesti još mnogo njegovih interesantnih refleksija o Rusiji, uvek nevinoj i oštećenoj, o cvatućem rasizmu (u Letoniji), o pritisku i diskriminaciji Ukrajinaca (od strane Poljaka), Abhazijaca (od strane Gruzijaca), o imperijalnim ambicijama (Čečena)…
Sve citate i razmišljanja preuzeo sam samo iz jedne knjige, „Tačka peta“ Vadima Kožinova (Moskva 2005). Njen autor predstavlja umereno krilo tabora „ruskih patriota“.
Čitao sam tu knjigu sa bolesnom fascinacijom. Poznat mi je taj tip opsesije, ta vrsta kompleksa niže vrednosti ujedinjenog sa samohvalisanjem i licemerjem, ti metodi autoterapije kroz galamdžijsku megalomaniju i falsifikovanje vlastite istorije. Takođe mi je znan taj stil dezavuisanja i sramoćenja istaknutih ljudi; narušavanja dostojanstva ljudi poznatih po pravednosti i odvažnosti kroz ogovaranja i insinuacije, bagatelisanje, potcenjivanje i preinačavanje njihovih zasluga.
Uzmimo Aleksandra Solženjicina. Mnogi ne dele njegove političke poglede, ali će svako sagnuti glavu pred njegovim herojstvom u borbi protiv sovjetskog totalitarizma. Međutim, kod „ruskog patriote“ možemo pročitati da je „Solženjicin bio represiran zbog odbrane kanonskih, ortodoksnih komunističkih stavova“.
O Mstislavu Rostropoviču, velikom muzičaru koji je izabrao sudbinu emigranta zbog neslaganja sa sovjetskom diktaturom, čitamo da je bio „najbliži prijatelj ministra unutrašnjih poslova Ščelokova. Emigrirao je kad je izgubio svog zaštitnika, koji je za njega činio sve moguće – i u materijalnim i u idejnim pitanjima (dozvolio je da na Rostropovičevoj dači stanuje Solženjicin)“.
Ili Viktor Njekrasov, književnik poznat po nezavisnosti i kritičnosti, potpisnik mnogih grupnih protesta, koji je emigrirao zbog potpune zabrane štampanja njegovih dela. „Ruski patriota“ objašnjava: „Otišao je kada je izgubio opšte priznanje koje ga je pratilo nakon objavljivanja romana „U rovovima Staljingrada“ (za koju je dobio Staljinovu nagradu).“
Pročitajmo to pažljivo; na prvi pogled vidi se kakva je to družina, ti izreklamirani autoriteti: ortodoksni komunista, bliski prijatelj ministra unutrašnjih poslova, dobitnik Staljinove nagrade. Zar takvi ljudi zaslužuju poštovanje „ruskog patriote“?
Pa šta, Čehov je pisao da je patriotizam te vrste „poslednje utočište nitkova“. Vredi to zapamtiti kada se razmišlja o smislu spora povodom „nove istorijske politike“. Jer, ta „nova istorijska politika“ može postati osnova za autokratsku vladu, koja još ne postoji. Nadajmo se i učinimo sve da nikad i ne počne da postoji. Iza tog koncepta stoji davnašnja, vulgarna ali moćna ideologija, koja identifikuje agresivni nacionalizam sa religijom shvaćenom kao jezgro nacionalnog identiteta. Ta ideologija zasniva i zahteva potrebu narodnog jedinstva oko vlasti. Ta ideologija preformuliše istoriju u viziju permanentnog rata „naših“ – nevinih i heroja – sa neprijateljima, koji su okrutni podlaci. Toj ideologiji potreban je neprijatelj, a ako ga nema, lako ga izmišlja. On mora objedinjavati u sebi osobine spoljnog neprijatelja, tuđina, i unutrašnjeg – lukavog i prikrivenog, kojega treba demaskirati. Neprijatelj je neophodan, a narod se mora ujediniti radi zajedničke odbrane.
U Rusiji su unutrašnji neprijatelji demokrate i svi oni koji „ne osećaju vezu sa ruskom dušom“. Na sreću, ima ih mnogo među ruskom inteligencijom. Oni su ti koji brane čast i dostojanstvo velike ruske kulture, suprotstavljajući se naslednicima Crne stotine i staljinističke imperijalističke nadobudnosti…
Pokrećući spor o smislu „nove istorijske politike“, Bronjislav Geremek je naglašavao da treba dati prvenstvo kritičkoj refleksiji, jer samo ona unosi istinu u svakodnevni život. Uloga istorije – tu je Geremek saglasan sa Polom Rikerom – nije prepričavanje čitanki i šarenih sličica iz prošlosti, već „uvođenje u kulturu istine kao moralne vrednosti, kao vrednosti same po sebi. Manipulisanje i instrumentalizacija istorije – naprotiv – uništava to uverenje“.