Politički a ne policijski problem

Mesecima unazad ređaju se primeri ove destruktivne zabave maloletnika, oličene u obožavanju sirove sile, čije uzroke očito valja tražiti u domenu socijalne patologije. Subotica, naravno, nije izuzetak u ovim pojavama, nasilja ima i u drugim sredinama – neki su skloni tvrdnji da je to globalni trend – ali u kulturološkom kontekstu ovog severnobačkog grada takvo ponašanje mlade generacije više je nego neuobičajeno. Oni koji znaju ponešto o Subotici znaju i to da je epitet najevropskiji grad u zemlji dobila uglavnom zahvaljujući kulturnom miljeu koji ju je karakterisao, kao i mentalitetu stanovništva utemeljenom na trpeljivosti, toleranciji i uviđavnosti, na za mnoge druge sredine neshvatljivoj sklonosti izbegavanju konflikata. „Lepo ponašanje“ na javnom mestu bila je jedna od osnovnih lekcija koju su deca dobijala u roditeljskoj kući. Otkuda kod subotičkih tinejdžera ovako „žestok temperament“ i poriv da razbijaju i uništavaju, pitanje je na koje je teško naći odgovor u jednoj pojavi ili uzroku.

„Nasilje više nije eksces, ono sve više, kako mi se čini, postaje način života“, navodi novosadski politikolog Pavel Domonji. „Vrlo je licemerno upirati prstom u nasilje mladih, a prećutkivati sopstveno nasilje ili ga pravdati kao jednu vrstu patriotske službe. Treba reći da ono što smo ranije posejali sada žanjemo. Nije li, recimo, nasilje mladih jedna vrsta portreta ovog društva, društva koje je prokockalo njihovu budućnost, koje ih je ostavilo na cedilu? Ovo društvo prožeto je korupcijom, izgubljeno je poverenje u javne institucije, partijski protekcionizam je više nego očit … Nije li onda nasilje nekakav pokušaj da se kontroliše vlastiti život, da se nametne, da se, recimo, brže dođe do nekih dobara? Jer, zašto biste se trudili i učili, kada benefite donosi partijska knjižica i stranačka lojalnost, a ne znanje? Ako škola, obrazovanje i znanje ne stvaraju kod mladih ljudi osećaj važnosti, ako izostaju moralni, ekonomski i politički podsticaji da u tom pravcu nastave, ako izostaje nagrada za uloženi trud, oni će onda posegnuti za alternativnim načinima, ma koliko da su nam ti načini neprihvatljivi. Možete na svaki školski ulaz postaviti policajce i u škole ugraditi kamere, ali to neće rešiti problem. Prosto rečeno, nasilje mladih nije policijski, nego politički problem“, opisuje Domonji opšti okvir, metaforično rečeno, ram za sliku društva u kojem mladi prioritet daju sili nad znanjem.

I subotički sociolog Branislav Filipović napominje da je jedan od razloga pojave agresije kod mladih razaranje vezivnog društvenog tkiva koje je došlo sa promenom nekadašnjeg političkog i uopšte sistema vrednosti, mada, kako kaže, Subotica ima i svoje specifičnosti.

„Ranije je postojala jedna čvrsta društvena i politička dogma koja se nije preispitivala, i koja je davala stabilan socijalni okvir i sigurnost građana u njemu. Razgradnjom tog referentnog okvira socijalizma došlo se praktično do brisanog prostora, do otvorene društvene arene, koja je donela mogućnost da svako ima slobodu da se ponaša kako hoće“ – kaže sagovornik Danasa.

Filipović dodaje da, ako se analizira multikulturni okvir u kojem Subotica živi, dolazimo do zaključka da je nasilje produkt etno-biznisa. -Sa razvojem mikronacionalističkih ideologija, od devedesetih naovamo, koje su se pojavile pod plaštom osnaživanja ljudskih prava manjina, dobijamo sliku podeljene omladine, jezički, nacionalno i verski, koja se počinje identifikovati sa tim podelama. Veliki broj političara u Subotici od toga veoma dobro živi. U teoriji stoji da je Subotica mutlikulturni grad, da nasilja nema i da se svi dobro slažemo, ali to naprosto nije tačno. U Subotici imamo izuzetno podeljene grupe ljudi po različitim kriterijumima, do stepena „orgijanja u razlikama“, gde mladi ljudi ipak bivaju prepušteni sami sebi i toj primarnoj identifikaciji u nacionalnom smislu, a koja je evropskim društvima davno prevaziđena – kaže Filipović.

Strah od šetnje ulicom

Penzionisani subotički profesor umetnosti Vojislav Gabrić jedan od glavnih razloga povećanja nasilja među mladima vidi u nedovoljnom ulaganju društva u procese obrazovanja i vaspitanja. „U vreme kada sam radio kao profesor, sve do devedesetih, imao sam u školi maksimalnu podršku da organizujem razne kulturne i zabavne događaje u kojima su deca mogla i sama da učestvuju, da osete da pripadaju negde, pa čak su i diskoteke imale kvalitetan program zabave za mlade. Danas je sve to u katastrofalnom stanju. Toliko je delikvenata da se čovek plaši sam ići ulicom u strahu da će ga maloletnici maltretirati… Decu treba vaspitavati, neće se to rešiti samo od sebe“, podseća profesor Gabrić.