Svaka krizna situacija, bila ona socijalna ili ekonomska, svakako najteže pogađa one najslabije i najranjivije, a deca su na prvom mestu te liste ugroženih. Ako se uz to radi o deci koja su zbog bolesti ili nekih drugih fizičkih smetnji onesposobljena u svom normalnom razvoju, kriza se u njihovim životima pojavljuje u svom najsurovijem vidu.
Subotička škola Žarko Zrenjanin koju pohađaju deca sa posebnim potrebama (ili sa smetnjama u razvoju – naziv se menja birokratskim odlukama, ali položaj dece te promene ne čine nimalo boljim), jedna je od 12 takvih ustanova u Vojvodini. U njoj postoje svi stepeni obrazovanja, od predškolskog do srednje škole, mašinskog, poljoprivrednog i tekstilnog smera, i to na dva jezika. Škola ima oko tri stotine učenika, a za one koji nisu u mogućnosti da samostalno prate ni prilagođeni program osnovnog obrazovanja postoji tzv. dnevni boravak u kojem štićenici (ima ih od osam do 18 godina) dobijaju specijalnu pomoć pedagoga i psihologa kako bi lakše savladali neka neophodna znanja i veštine.
Uprkos ličnim teškoćama i problemima, veliki broj učenika uspeva da u ovoj školi sebi obezbedi samostalnu egzistenciju. Neki od njih ovde steknu i prve honorare u radionici firme Železničar, koja postoji u okviru škole, i u kojoj izučavaju krojački zanat.
Možda je još veći uspeh, iako egzistencijalno manje bitan, činjenica da oni učestvuju u takmičenjima, među kojima je nezaboravan uspeh školskog hora u Španiji, gde je osvojena prva nagrada u konkurenciji sličnih škola iz cele Evrope. – Sve to podstiče motivaciju i učenika i profesora, ali je, nažalost, pozadina mnogih ličnih i porodičnih storija te dece više nego tragična upravo zbog materijalne situacije u kojoj žive – kaže direktorica Jovanka Tešanović.
– Veliki broj naše dece ponedeljkom ne može sačekati ni prvi odmor kada je vreme za užinu, i ne mogu da prate nastavu jer su gladni. Ko zna da li su i šta jeli tokom vikenda. Čak 60 do 70 odsto njih živi u uslovima ozbiljnog siromaštva. Njihove porodice uglavnom primaju socijalnu pomoć ili pak žive samo od dečijeg dodatka, što je daleko od dovoljnog. Neretko iza takve situacije stoje nesređene porodice, nezaposleni roditelji, a često i problemi alkoholizma ili bolesti. Ima slučajeva da deca provode po čitav dan na ulici, bez doručka, ručka i večere, a neki od njih su primorani i da rade kako bi izdržavali svoje porodice. Ovde kod nas se i kupaju, šišaju, obezbeđujemo im odeću, a ponekad je potrebno izlečiti ih od vaški – kaže ona.
– Škola pruža pomoć deci u odeći i hrani zahvaljujući izdavanju fiskulturne sale (na šta je odnedavno država nametnula porez od 40 odsto), ali često stigne i pomoć sa strane, što situaciju makar neznatno čini podnošljivijom – kaže direktorica.
– Ima ljudi i firmi koji su nam stalni donatori, kad god nam nešto zatreba, kao što su recimo preduzeće Loher i osiguravajuće društvo DDOR Novi Sad. Takođe, i grad je nedavno obezbedio dodatna sredstva od humanitarnog bala za uvođenje gasnog grejanja za zgradu dnevnog boravka naše dece, a rad te ustanove, kakva postoji još samo u Novom Sadu, takođe se finansira iz gradskog budžeta – kaže Jovanka Tešanović.
Bez vode, struje i kupatila
Socijalni radnik Momčilo Cvijetić je često „na terenu“ i svedok je izuzetno teške stambene situacije tih porodica.
– To su često kuće bez elementarnih uslova, bez vode, struje, kupatila, a nailazili smo i na polusrušene krovove. Ponekad čitava porodica živi u jednoj prostoriji; to su obični zemljani podovi, stvari su razbacane po kesama po podu jer nema ormara, miševi hodaju po kući… U takvoj situaciji živi 50 do 60 odsto naše dece – kaže Cvijetić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
