Posledice frankfurtskih odluka

Žan-Pol Bled: BIZMARK I NAŠE VREME (15)

Ličnost Bizmarka, nemačkog političara i državnika koji je veoma uticao na stvaranje velike Nemačke (Drugog rajha), odredivši pritom u velikoj meri i nemačku politiku prema Balkanu i Srbiji, oduvek je bila interesantna istoričarima i običnom svetu. U ovom feljtonu čitalac će moći da proceni na sasvim osoben način pretenzije Nemačke prema našim prostorima, koje su u minulom veku dovele do dva krvava rata. Iscrpnu Bizmarkovu biografiju iz pera vrsnog istoričara Žan-Pola Bleda objavljujemo u odlomcima uz saglasnost izdavača NNK internacional.

Utoliko pre što, provocirajući još više, on predstavlja kontraplan prema kome bi u novu germansku celinu ušle zajedno sa austrijskom monarhijom sve njene nacije, slovenska, mađarska, italijanska i rumunska.

Frankfurtski parlamentarci ubrzo shvataju posledice ovakve odluke. Oni usvajaju 27. marta ustav koji će se primenjivati na takvu Nemačku od koje će Austrija biti odvojena a, pošto će ujedinjena Nemačka dobiti izgled carstva, oni predlažu Fridrihu Vilhelmu da preuzme carsku krunu. Primamljiva ponuda, ali koju on međutim odbija već 3. aprila. On koji priželjkuje da bude kralj božanskog prava, odbija da prizna princip narodnog suvereniteta upisanog u srce Ustava. Takođe je važno napomenuti da i pored poštovanja ukazanog svom kralju, Pruska bi bila potčinjena carskim autoritetima. Bizmarkovo protivljenje ovakvom planu je potpuno i on se naravno raduje odbijanju koje je monarh uzvratio: „Moguće je“, izjavljuje, „da frankfurtska kruna bude jako blistava, ali zlato koje će joj dati taj sjaj se može dobiti samo s istopljene pruske krune“, neprihvatljiva perspektiva za onog koji je nekoliko meseci ranije priznao jasno i glasno: „Mi smo Prusi, i Prusi ćemo i ostati.“

Bizmark takođe nije želeo da vidi Prusku kako neslavno prolazi u Frankfurtu, s obzirom da on smatra da je ona ta koja treba da upravlja Nemačkom. Što se toga tiče, njegov stav je već odlučen: „Pruska kao Pruska“, superiorno izjavljuje, „biće uvek u poziciji da donosi zakone u Nemačkoj, a ne da ih prima od drugih.“ Na toj osnovi on daje za pravo Fridrihu Vilhelmu da preduzme inicijativu pošto je frankfurtski parlament izbačen iz igre. S druge strane, što se tiče preduzetih koraka pokazuje skeptičnost.

Od kraja aprila, preuzimajući ideje od svog bliskog savetnika Jozefa Marija fon Radovica, Fridrih Vilhelm objavljuje zaista plan jedne ograničene unije zasnovane na „slobodnom dogovoru kraljeva, prinčeva i slobodnih gradova“. Pruski kralj bi preuzeo predsedničko mesto koje bi mu bilo povereno od strane njegovih velikaša, a ne više od strane parlamenta. Sastav ove Unije bi bi se u najvećoj meri ugledao prema postojećem pruskom modelu, naročito u pogledu skupštine izabrane po sistemu tri klase. Ova unija bi prihvatila granice Male Nemačke, ali Fridrih Vilhelm računa da će oformiti proširenu uniju sa Austrijom. Lep nacrt, koji ipak zavisi od odgovora nemačkih država kao i dunavske monarhije.Većina odobrava pruski plan, ali neke kao Hanover i Saksonija jedva daju svoj pristanak, dok se Bavarija i Virtemberg drže od početka po strani. Kako i očekivati da, u normalnim uslovima, Austrija prihvati plan koji će je isključiti iz germanske celine? Čim je pristupio poslu, Švarcenberg je bio jasan na ovu temu kao što je izjasnio: Austrija neće dozvoliti da je isteraju iz Nemačke. Uzaludno bi bilo i pomisliti da bi se mogao povezati sa planom ograničene Unije.

Istina je da se Austrija nije izvukla iz problema od revolucije. I još gore, ona mora da vodi pravi rat u Mađarskoj, koja se pod vođstvom Košuta odvojila oktobra 1848. Unutrašnje poteškoće bi je onda sprečile da otvori drugi front. Smatrajući ovakavu računicu neizvesnom, Bizmark predlaže jedan očigledno radikalniji pristup. On smatra da bi Fridrih Vilhelm mogao da se ugleda na Fridriha II, koji je već od prvih meseci svoje vladavine iskoristio neiskustvo Marije Tereze kako bi se dokopao Šlezije! On se tada nije zamajavao pregovorima, nego je postavio ultimatum mladoj vladarki, a zatim je rešio problem silom. Jedan vek kasnije, Fridrih Vilhelm bi trebalo da predloži Francu Jozefu I, novom austrijskom caru, da će mu pomoći da uguši mađarsku pobunu. I kao nagradu za vojnu saradnju, Beč bi mu priznao jednakost u okviru germanske celine. U slučaju da odbije, Pruska bi prešla preko toga i ne brinući se za ovu prepreku bi objavila sastav Male Nemačke.

Nastavlja se