Sedamnaest godina od snimanja, prvi put u Srbiji, u petak je, u novootvorenom užičkom bioskopu prikazan poslednji jugoslovenski igrani film Belle epoque, odnosno Poslednji valcer u Sarajevu, reditelja i scenariste Nikole Stojanovića. Film govori o završnici perioda poznatog u Evropi kao belle epoque, od 1910.
Sedamnaest godina od snimanja, prvi put u Srbiji, u petak je, u novootvorenom užičkom bioskopu prikazan poslednji jugoslovenski igrani film Belle epoque, odnosno Poslednji valcer u Sarajevu, reditelja i scenariste Nikole Stojanovića. Film govori o završnici perioda poznatog u Evropi kao belle epoque, od 1910. do 1914. godine, uoči sarajevskog atentata i Prvog svetskog rata, a sniman je u jednoj drugoj „belle epoque“, odnosno pred sam početak raspada bivše Jugoslavije. Projekcija u Užicu bila je zatvorenog tipa za autorski tim, glumce, donatore i ostale koji su pomogli da se ovo filmsko ostvarenje, započeto pre sedamnaest godina, uspešno završi. Za prvo prikazivanje odabrano je Užice, jer je izvršni producent Maja film iz Užica.
U filmu koji je snimljen kada je počeo raspad bivše Jugoslavije postoje i sekvence o jugoslovenskoj ideji s početka 20. veka, a u jednom kadru Srbi, Hrvati i Muslimani na demonstracijama protiv Austro-ugarske pevaju himnu Hej Sloveni i nose jugoslovensku zastavu.
Radost, bol, tuga
– Snimali smo film u divno vreme i sada prosto ne znam kako tog vremena da se sećam – s radošću, bolom ili tugom? Posle sedamnaest godina i vremena kada se sve srušilo ovaj film će biti prikazan u Zagrebu, Beogradu, Sarajevu i jedini zaključak koji se može izvesti jeste – pokazalo se da je umetnost opet bila jača od politike. Žao mi je samo što ljudi koji su u međuvremenu odlučivali o našim sudbinama, a koji i danas odlučuju, neće shvatiti da smo mi na ovim prostorima bliski i bez njih, da oni ne moraju da nas sastavljaju – sažeo je svoje utiske glumac Petar Božović koji u filmu igra austrijskog policijskog kapetana u Sarajevu.
Poslednji valcer u Sarajevu priča je o Sarajevu, smeštena u period uoči Prvog svetskog rata i atentata na Franca Ferdinanda, ali i o počecima kinematografije na tom prostoru, ispričana kroz odrastanje i sazrevanje prvog bosanskog filmskog snimatelja Antona Valića koji je svojom kamerom snimio autentične kadrove tog atentata 28. juna 1914. godine.
Kroz sudbinu ovog filma prepliće se i sudbina zemlje u kojoj je nastao. Snimljen je kao veliki jugoslovenski projekat 1990. godine, u vreme kada je počeo raspad bivše Jugoslavije, ali je zbog niza problema prikazan tek sada, po raspadu nekada zajedničke države.
Pod radnim naslovom Belle epoque scenario je napisao Nikola Stojanović i 1989. godine pobedio konkursu Fonda za kinematografiju BIH i tada je ocenjen kao jedan od najkvalitetnijih u višegodišnjoj ponudi. Međunarodna ekipa umetnika iz Sarajeva, Zagreba, Ljubljane, Pariza i Varšave snimila je film 1990. godine i to u rekordnom roku od 42 dana. Naredne godine počele su pripreme za obradu filma i televizijske serije, ali su ubrzo prekinute zbog početka rata.
– Povod za film našao sam u turbulentnom periodu između 1910. i 1914. godine u Evropi poznatom kao lepo doba (belle epoque). Dve godine izučavao sam istorijsku građu, iako je istorijski plan bio samo dramska pozadina, upravo u funkciji naglašavanja dihotomije između duhovnih i materijalnih civilizacijskih vrednosti. U siže je neminovno bio ugrađen motiv aluzije na, tada, upravo minuli period od 1945. do 1990. godine, ali i strepnja od nove katastrofe u čijem će epicentru opet biti Sarajevo. Međutim, u filmu nema političke retorike, licitiranja i arbitriranja – objašnjava reditelj Nikola Stojanović.
Mihailo Todorović, izvršni producent Maja filma iz Užica, jedan od najzaslužnijih za završetak ovog projekta, navodi da je u film uloženo oko 1.250.000 evra, ali da je tokom opsade Sarajeva pretila opasnost da snimljeni materijal bude uništen.
– Negativi su bili u Jadran filmu u Zagrebu, a radni materijal čija je montaža započela pre rata u Bosna filmu u Sarajevu. Producent Bakir Tanović odlučio je da materijal prebaci u svoju kuću i sačuva ga od uništenja. Da je njegov potez bio sudbonosan za film govori i podatak da je tokom rata radni materijal za montažu, koji se nalazio u Bosna filmu, jednostavno uništen – kaže Todorović. – Učinili smo nadljudski napor i bez obzira na sve teškoće sačuvali jedno umetničko delo i to onda kada su svi digli ruke od njega, a pre svega institucije kulture bivših jugoslovenskih republika koje su učestvovale u ovom projektu.
Zbog rata, autorski tim je izbegao iz Sarajeva, a prvi pokušaj da se film završi 1999. godine nije uspeo, jer se u bosanskoj javnosti spekulisao da u njemu „provejava srpski nacionalizam“. Dobre volje i razumevanja nedostajalo je i u Srbiji i Hrvatskoj, da bi tek 2003. godine, obnavljanjem kulturnih veza, počela realizacija ovog projekta koji su podržali i neki svetski filmski umetnici.
Na projekciji u Užicu okupili su se autori i glumci iz različitih delova bivše Jugoslavije kako bi prisustvovali prvom prikazivanju poslednjeg jugoslovenskog filma. Nikola Stojanović, scenarista i reditelj, doputovao je iz Beograda, producent Bakir Tanović iz Sarajeva, ali i glumci Davor Janjić, Petar Božović, Radmila Živković, Boro Stjepanović, Mira Banjac, Nebojša Kundačina, Tatjana Pujin… Pored njih u filmu igraju Vita Mavrič, Alen Nuri, Senad Bašić, Slobodan Ćustić, Filip Šovagović, Zvonko Lepetić, Rade Marković, Davor Dujmović, Snežana Martinović, Haris Burina. Muziku je napisao Arsen Dedić, direktor fotografije je Radoslav Vladić, scenograf Miodrag Nikolić, montažer Petar Putniković. Muziku je komponovao Arsen Dedić.
– Tu su sada moji prijatelji, kolege koji su rasuti na sve strane. Srećna sam što smo se ponovo sreli posle lepog posla koji smo završili pre toliko godina. Tada nisam ni slutila da film o kraju jedne epohe snimamo na kraju druge epohe. Znam samo da sam u snimanju uživala i da je to za mene bila epoha umetnosti – rekla je posle projekcija glumica Mira Banjac koja je prvi put pogledala ovaj film.
– Preživeo sam večeras pravi koloplet emocija. Od snimanja je prošlo toliko godina, pa smo svi nostalgični, a drugo, sve je ovo pomalo bolno, jer budi sećanja na vreme koje je prošlo – poverio se posle filma Nebojša Kundačina.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
