Posmrtni kult Krcuna i Leke

Dok se, naime, na jednoj strani, politička i sudska vlast, na skoro farsičan način, udružuje s revizionističkom istoriografijom u rehabilitaciji đenerala Dragoljuba – Draže Mihailovića, dotle se, na drugoj, što bi Vladimir Dedijer nazvao istorijskim procesom „odozdo“, oživljava posmrtni kult dvojice partizanskih generala i ministara policije, Slobodana Penezića Krcuna i Aleksandra Rankovića Leke, koji su najzaslužniji za Dražino hapšenje i isporučivanje „revolucionarnoj pravdi“, čija je presuda glasila: smrt streljanjem.

Likovi šefova srpske i jugoslovenske Ozne (Odeljenja zaštite naroda) osvanuli su nedavno kao zaštitni znak kafića čije je ime, svojom ingenioznošću, odobrovoljilo čak i književnika Boru Ćosića, kojem je, inače, od devedesetih, malo šta razumljivo od dešavanja u njegovom nekadašnjem gradu. Tako u tekstu „Čarobnjaci iz Ozne“ (varirajući naslov filma „Čarobnjak iz Oza“ i sećajući se jednog poznanika kojeg su zvali „Čarobnjak iz Ozne“), on kaže: „Ne znam postoji li u Moskvi kakva traktirna koja se zove GPU, sasvim siguran sam da u istočnom delu Berlina nema kavane STASI. A eto, u srcu Beograda, naleteo sam na ovaj kafić OZNA, vrlo lepo dizajniran, sa likovima Leke Rankovića i Krcuna Penezića na ulazu. Ispada da jedino Srbi u stanju su svojom poviješću zafrkavati se, pa čak da naziv ozloglašene tajne policije iz nedavnog perioda prikače uz jednu kafeteriju.“

Nastavljajući dalje, Ćosić piše: „Mislim, međutim, da je sudbina kavanarstva i ona, policije, organski povezana: gde (osim u tramvaju) jedan špicl može, naćulivši svoje lisičje uho, čuti koješta korisno po njega, ako ne u kavani… Sada je čitava mašinerija totalnog špijanja umnogome jenjala, a ono preostalih staraca iz tog resora, sede upravo po tim kafićima, kolokviraju međusobno i po koju kaficu ispiju. Pa se onaj kočoperni heroj borbe protiv svakojakog unutrašnjeg neprijatelja može videti kako u visokoj dobi krepko ćereta uz svoj espreso kakov nji v času nje bivalo. Ništa se, dakle, nije dogodilo ni na Golom otoku, ni drugde, nikakvih golemih progona nije bilo, te se naša firma, policijska, lako može prikucati na onu kafanicu, kao nekakav, veseli TRADE MARK iz davne industrijske epohe…“

Takva rehabilitacija ove „firme“, kao i njene naslednice Udbe i njenih šefova, odvija se već duže vreme i u nekim istoriografskim i publicističkim knjigama, a ovih dana neki od „ono preostalih staraca“ spremaju se da pokrenu i zvaničnu inicijativu za obnovu Četvrtog plenuma CK SKJ. Poznatijeg kao „brionski“, na kojem je, 1966, „prvi policajac Jugoslavije“ Leka Ranković politički likvidiran, a kao jedan od velikih sukrivaca za deformacije i zloupotrebe „Službe“ označen i Krcun Penezić, čiji se život okončao dve godine ranije u saobraćajnoj nesreći koju njegovi privrženici smatraju insceniranom.

Ali, šta god se dogodilo sa ovakvim nakanama, dvojica ozloglašenih policijskih moćnika i sprovodnika „crvenog terora“ posle rata u Srbiji i Beogradu već su rehabilitovani u svesti prosečnog Srbina. Lekina sahrana 1983, okupljajući ogromnu masu frustiranih pripadnika naciona, koji su aplaudirali i skandirali pokojnikov nadimak, bila je, u neku ruku, anticipacija „događanja naroda“ i Miloševićevih militantnih mitinga. A legendi o Krcunu, kao „sentimentalnom, melanholičnom i surovom šefu Ozne i Udbe“, koji je „imao i jedan, u najlepšem smislu, mangupski karakter“ (Dobrica Ćosić), njeni tvorci ne daju da izbledi, dodajući joj, kako vreme odmiče, nove konfabulacije. Po jednoj od njih, bio je najsrpskiji srpski funkcioner u Titovom okruženju, znajući da u njegovom prisustvu, ohrabren nekom čašicom alkohola, svoje srpstvo i glasno manifestuje. Uz to ga je, navodno, pred kraj života, prema Rankovićevom kazivanju, mučila razočaranost u vođe, pa i u samog Tita. Međutim, visoki policijski zvaničnik iz tog doba ispričao mi je ovih dana, baš tamo gde ga je Bora Ćosić video da ispija svoj espreso, anegdotu koja je svedočanstvo Krcunove nepomućene odanosti Titu. Na jednom neformalnom sastanku, pošto je bila iscrpljena tema o kojoj se raspravljalo i posluženo piće, Krcun se Titu iznebuha obratio rečima: „Stari, šteta što nisi Srbin.“

Ali, nezavisno od Krcunovih navodnih ili stvarnih političkih mena, i ratnih i poratnih grehova, pojava kafe bara OZNA, s provokativnim ikonostasima, pobudiće nostalgična osećanja ne samo običnih ljudi nego i nekih živih umetnika i intelektualca koji su „sarađivali“ sa „Službom“ ili sa njenim šefom kafenisali u poznatim beogradskim kafanama. Jer, nije da je mit o njemu kao nekonvencionalnom udbašu i političaru, koji je umeo da fascinira sagovornika, bez nekog osnova. Nalazeći često sagovornike među piscima i intelektualcima, ulazeći u dijalog s otvorenošću koja je ličila na iskrenost i služeći se govorom koji se izdvajao iz sivila ondašnjeg političkog diskursa, sticao je ponekad poverenje i žrtava svog policijskog posla. Tako će mu, recimo, istaknuti profesor Beogradskog univerziteta, naučnik, publicista i političar dr Dragoljub Jovanović, kojeg je Krcun, u ime nove vlasti, hapsio, saslušavao i slao na robiju, u jednom dijalogu reći: „Ja vas ne čuvam u suviše rđavoj uspomeni.“ A u svojim čuvenim Medaljonima (Službeni glasnik, 2008), opisujući ga kroz pet susreta, u fusnoti će ga okvalifikovati kao „gvozdenu pesnicu novog poretka u Srbiji“, i dodati jezgrovit i plastičan opis: „Tip našeg čoveka iz dinarskih krajeva, sa rasponom između dobrote i svireposti, koji je jedva shvatljiv za druge mentalitete.“

Miroslavu Krleži to nije bila prepreka da sa Krcunom uspostavi bliske odnose posle jedne posete Gornjem Milanovcu, 1961. godine, kada ga je lokalna služba ocinkarila da je tamo tražio da vidi rodnu kuću svog prijatelja Dragiše Vasića (Dražinog najbližeg saradnika – prim. S. D.). U prvoj knjizi razgovora sa Enesom Čengićem ispričao je kako mu je prilikom sledeće posete Beogradu, dok sedi u hotelu „Mažestik“, prišao „pristojan simpatičan mlad građanin“ i, predstavljajući se kao službenik uprave državne bezbednosti, rekao da je upućen da mu izruči pozdrave druga Slobodana Krcuna i pitanje kad bi mogao da ga poseti u hotelu:

„Zašto da dolazi ovdje, otići ću k njemu na kavu.“

Sutradan sam sjedio u njegovu kabinetu. Primio me ne znam kako srdačno i negde u sredini razgovora saopćio „da želi nešto više čuti o Vasiću, jer o njemu vrlo malo zna“. Krleža kaže da mu je „ispričao nekoliko noveleta o svom drugovanju s Vasićem što je njemu bilo potpuno nepoznato“. Poenta je, međutim, u nastavku Krležinog iskaza: „Tako smo se Krcun i ja sprijateljili i više se puta nakon toga sretali u Beogradu i na Brionima.“

Neprevaziđeno i duboko isprepletano je, pak, bilo prijateljstvo između Dobrice Ćosića i Krcuna, preko kojeg je Ćosić, kako tvrdi advokat i publicista Dragoljub Todorović (Knjiga o Ćosiću, 2005), ostvarivao političko pokroviteljstvo nad serklom „tobožnjih“ disidenata u Siminoj 9a, u kojem su se, između ostalih, okupljali (istoričar umetnosti) Voja Đurić, Dejan Medaković, Mića Popović, Pavle Ivić, Živorad Stojković, Borislav Mihajlović Mihiz. Poput Todorovića, i Mirko Kovač, u svojoj polemičkoj knjizi pod naslovom Elita gora od rulje (Zagreb, 2009), Ćosićev nekrolog Slobodanu Peneziću, objavljen u Politici 1964. godine, smatra krajnje kompromitujućim i, prepričavši ga ukratko, zaključuje: „Moram reći da sam se, čitajući tu „posmrtnicu“, smijao i čudio kako je moguće nešto takvo napisati, pa ipak je od svega toga ostao gorak okus i mučan osjećaj, jer kada u komunističkom svijetu utjecajno književno pero napiše nekrolog u slavu glavnog policajca, koji je za sobom ostavio ljudske nesreće i drame, onda bi takav pisac posvuda bio prokazan kao hulja, bez prava na javnu riječ, ali u Srbiji, gdje se vrijednosti naopako očitavaju, takav pisac samo dobija na ugledu.“

U memoarskoj knjizi Autobiografija – o drugima“ (1990), u poglavlju Pijana noć sa Krcunom (u stanu Ratka Draževića), i Mihiz će ostaviti svedočanstvo o onoj tamnoj strani Krcunove ličnosti. Upoznavanje i razgovor tražio je Krcun, u to vreme, kako misli Mihiz, predsednik Izvršnog veća Srbije. Govoreći o „morbidno privlačnom svetu atraktivnih ljudi u opakoj službi“, Mihiz ovako usmerava reflektore na njenog glavnog gazdu: „Slušao sam od svojih poznanika iz ojađenih građanskih porodica priče o velikom, strašnom udbašu, o njegovim iznenadnim upadima u posleratne zatvore, o ciničnom ponašanju prema zatvorenicima ovog gospodara života i smrti, koji je mogao da te pošalje očas na gubilište, ili da ti u iznenadnom trenutku samilosti moćnika otvori kapije zatvora. Šaputalo se da pije i u piću jeretiči i prevrće i ispoveda dušu.

(…)Izazivao me je na moj prvi hitac. Ispalih ga:

„Sanjate li ih često?“

(…) Kao da odgovara na najprirodnije pitanje ma svetu, nije ni trepnuo:

„Sanjam ih svake noći. I pojedinačno i onako džumle, na gomilu.“

„A mnogo ih je?“

„Mnogo.“

(…) Tako je naše nadgornjavanje trajalo sve dok nisam u jednom trenutku preterao:

„Peneziću, znate li vi da su vaše ruke krvave do lakata?“

Samo me je prezrivo pogledao svojim velikim užagrenim očima:

„Opet golicate tupom sremačkom bricom. Do lakata! Čoveče, meni su ruke krvave do ramena!“

Jedan od najznamenitijih boema Beograda, pesnik i novinar Slobodan Marković Libero, koji je zajedno s književnikom i novinarom Brankom V. Radičevićem i još nekolicinom prijatelja, probdeo neke kafanske noći sa Krcunom, bio je verovatno lišen i primisli da na ovaj način „raskrinkava“ svog opasnog prijatelja. U njegovim uspomenama, koje je često prepričavao kolegi po peru Milinku Bujišiću, Krcun je zapamćen kao privlačan, duhovit i lucidan sagovornik i dobar sabrat u piću. Koji se, doduše, ponekad znao poslužiti svojom moći, tek da bi se našalio i svojem kafanskom društvu stavio do znanja s kakvom zverkom sede za istim stolom. Tako je, priča Libero, jednom prilikom, kad ih je Krcun napustio u kasne noćne sate, u lokal u kojem su sedeli odmah banula policija i sve ih potrpala u ćorku. Pozivanje na druženje s velikim „šefom“, s kojim „tek što su se rastali“, policajci su, naravno, doživljavali kao trabunjanje i drskost pijanih neznanaca. Sve dok ujutru nije stigla intervencija iz kabineta nekadašnjeg prvog čoveka „Službe“ čije je „čarobno“ ime poneo kafić otvoren nedavno na Trgu slobode između knjižare Stubova kulture i Gradske kafane.