Koliko sada mogu da se setim, oduvek sam voleo istoriju, tačnije priče o istoriji. Malo šta, verovatno, raspiruje maštu kao priče o životu potpuno drugačijem od onoga koji te okružuje. Kad sam već išao u školu, veoma sam voleo neku seriju stripova velikog formata o istoriji sveta. Znam i da sam voleo da “doterujem” te “priče”, da pri prepričavanju menjam neke detalje da bi sve bilo više po mom ukusu.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
***
Moji istorijski heroji mogli su da potiču samo iz dve grupe. U prvoj su bili veliki stvaraoci i uvek sam bio spreman da „učim istoriju“ da bih pokušao da sebi odgovorim na pitanje kako nastaju potpuno novi uvidi ili originalna umetnička dela. U drugoj su ljudi izuzetno dosledni, verni sebi uprkos pritisku sredine, „neprijatelji naroda“. U ovom trenutku me, recimo, interesuje Bonhofer. Ili umetnici koji su nadživeli Staljina.
***
Tek mnogo kasnije sam osetio da je najzanimljiviji deo istorije zapravo „istorija privatnog života“. Ne samo zato što je to izuzetan izvor novih znanja za svakog psihologa, već i zato što jedino tako može da se razume istorija: velikih stvaralaca je malo, a kraljevi i vojskovođe su najčešće isti i dosadni.
***
Teško mi je da kratko opišem svoj odnos prema ličnim sećanjima. Otprilike devet godina sam proveo u ličnoj psihoanalizi. Ni sam ne znam koliko je to stotina sati, ali veliki njihov deo otišao je na prisećanja, pokušaje da se događaji rekonstruišu, da na mesto detinjeg razumevanja ljudi i odnosa dođe novo, zrelije, na ponovno proživljavanje osećanja koja su tada bila nepodnošljiva … Moje detinjstvo sada nije u mojim mislima onako često i intenzivno kao što je pre toga bilo, a ne znam ni koliko je neposredovano. „Vidim“, na primer, sledeću „sliku“: Ležim, širom otvorenih očiju, na rukama svog oca, koji me nekud nosi, a njegovo lice nije „u kadru“. Trebalo bi da ovo odgovara događaju koji se odigrao kad sam imao oko četiri godine i o kome sam kasnije mnogo puta slušao. Ne znam, dakle, da li se toga zaista sećam ili sam sve kasnije sebi živo dočarao. Moji roditelji su bili uplašeni, jer sam imao astmatična gušenja. Ja sada imam doživljaj da je moj ondašnji najjači utisak bilo nešto sasvim drugo: dva je ili tri po ponoći, te dok me nose u bolnicu, ja po prvi put u životu vidim duboku noć, ulice potpuno tihe i mračne, kakve ih nikad ranije nisam video…
***
Dobar deo detinjstva proveo sam igrajući se sam. Imao sam, ili su lekari verovali da imam, razne alergije, pa su me naterali da izbegavam mesta gde se podiže prašina. Sećam se tog užasnog osećanja dok posmatram decu iz ulice kako se igraju zajedno, ali bez mene.
***
Negde u petoj-šestoj godini proveo sam nekoliko dana u Institutu za majku i dete. Naziv nije bio primenjen na moj slučaj, pa je moje najjasnije sećanje na te dane to kako silazim niz stepenice i srećem kuvare koji vade neke kantice iz magacina i zapanjeno me pitaju kuda sam krenuo. Krenuo sam da pobegnem, naravno, uprkos tome što to nije grad u kome živim, ne znam kako da putujem vozom, kako da nađem svoju kuću…
***
Moja majka tvrdi da sam sam naučio da čitam, negde oko pete godine. Da sam jedno vreme zapitkivao – Koje je ovo slovo? – ali da me niko nije učio kako se čitaju reči. Uopšte se toga ne sećam i ne bi me iznenadilo da je, uprkos mojoj uistinu ogromnoj radoznalosti, u pitanju porodična mitologija. Bilo kako bilo, knjige su bile izlaz iz usamljenosti i ja sam ih oduvek čitao s velikim žarom. Srećna okolnost bila je i to da je knjiga bilo na pretek. Živeli smo vrlo skromno, u nekim periodima i sasvim oskudno, ali knjige su uvek bile na vrhu liste prioriteta. Roditelji mojih roditelja nisu posedovali ni jednu jedinu, ali je za moje roditelje višečasovno čitanje i potom razgovor o knjigama bilo vrlo često i važno. Tako i ja danas mogu da ispričam priču o svom odrastanju kao priču o lancu najinspirativnijih knjiga. Znam koje knjige putuju sa mnom, kojima se redovno vraćam…
***
U školi sam bio jedini koji je već umeo da čita. Tako da je ona ubrzo za mene postala ne mesto za učenje, već izvor slobode. Moji bronhitisi su nestali, kontrola više nije bila moguća, ja sam konačno mogao da se igram s drugom decom kako i koliko sam hteo. U prevodu na srpski: fudbal pre škole, fudbal za vreme velikog odmora, fudbal posle škole… Dan-danas pamtim gde smo tačno i kako igrali fudbal, koje smo prozore i lustere razbili, koji je razred bio bolji od nas, utakmice reprezentacije, svetska prvenstva, svoja osećanja u svakoj od tih situacija…
***
Nikad nije bilo mnogo predmeta koji su mi bili važni, ali je lopta oduvek imala neku čaroliju. Čim vidim da se kotrlja, već sam zainteresovan. Ako tome dodaš drugarstvo sa saigračima, nadmetanje, pokušaje da budeš bolji nego što si bio… Ja nikad nisam bio stvarno dobar igrač, ali sam i početkom pete decenije igrao s mnogo strasti, verovatno zato što je trčanje s drugim dečacima bilo simbol slobode, samostalnosti, tako nešto.
***
Kad god bi me neko pitao kakav bih poklon voleo da dobijem, ja sam govorio „nešto za slušanje muzike“. Sećam se svoje zapanjenosti kad sam prvi put na televiziji video Hendriksov koncert, ploče s Ravelovim „Bolerom“ – sve u vezi s muzikom je ostavljalo upečatljiv utisak. Pred kraj osnovne i tokom srednje škole, imao sam društvo u kome smo svi bili spremni na sve zbog dobrog koncerta. Leb i sol u Skoplju – mi sednemo na voz; EKV u Nišu – stići ćemo i u školu narednog dana; Štulić u SKC-u – eto nas u prvom redu. Bilo je to vreme pre ce-de-ova, da ne govorim o internetu ili Amazonu, pa je nabaviti album pozitivno recenziran u Džuboksu ili opisan u CA Blues-u bio pravi poduhvat. Danas je sve na Jutjubu, ali više nema onog uzbuđenja u otkrivanju.
***
Jedna od prvih stvari koje sam čuo kad sam u septembru 1989. ušao u kasarnu u Samoboru bila je – Šišaj ovog Hendriksa odmah! Need I say more!
***
Odrastao sam u Leskovcu, za SFRJ pojmove malom gradu. U ono vreme, kako ga se sada sećam, bila je to potpuno bezbedna sredina, ulazna vrata se nisu zaključavala i niko nije brinuo kad i gde šeta. Drugovima se nismo najavljivali, prosto pokucaš ili vikneš i vidiš kakva je situacija. Čitava generacija je uveče na istom mestu, „u gradu“, svakoga je lako naći. S druge strane, malo se šta uzbudljivo dešavalo, različitost je bila osuđivana…
***
Kad danas odem, više od četvrt veka nakon što sam se odselio, ponekad imam osećaj kao da sam u vremeplovu. Iskrsavaju sećanja na ljude i događaje koja kao da stižu iz ogromne udaljenosti i nose, pre svega, neki trag, neku aromu, bliskosti, srodnosti… Uvek me ta sećanja razgale. Nije to dovoljno jako da bih poželeo da tamo provodim mnogo vremena, ali veze i dalje u meni postoje.
***
Beograd je za mene bio mesto gde se u ranom detinjstvu išlo na kontrole, a kasnije u pozorišta. Sećam se da sam, još pre škole, jednom na Kalemegdanu hranio golubove i da me je to mnogo radovalo. Odlično se, do detalja, jer to je sad već srednja škola, sećam Tetoviranih duša, Klaustrofobične komedije, Originala falsifikata, Suz-o-Suza … Kad sam počeo da studiram, znao sam od autobuske stanice da dođem do SKC-a, JDP-a i Zvezdara teatra. Sve ostalo sam, uključujući i Filozofski, morao da naučim.
***
Mislim da sam bio u osmom razredu kad sam video Hičkokov film o lekaru koji uspeva nečega da se seti uz pomoć analize snova. Tad sam shvatio da u ljudima ima nečega što im izmiče, čega nisu svesni, da svi ponešto radimo ne znajući zašto, mada skriveni uzrok postoji. Tad sam znao da će to biti moj posao, da to želim da studiram i proučavam. Nikada nisam imao dilemu, mada su me mnogi ljudi odvraćali, a ni danas ne znam koji bi naučni problem mogao biti uzbudljiviji od odnosa svesti i nesvesnog.
***
Baš zato što sam osećao ogroman entuzijazam za studiranjem psihologije – samo studiranje mi je u početku teško palo. Na predavanjima nije bilo ni reči o onome što me je interesovalo, kolokvijumi su bili dosadni, još se usred zime išlo na plivanje!? Kad sam, međutim, izdržao do „razvojne“ i „ličnosti“, pa kad su krenule kliničke discipline, počeo sam da osećam kako postajem deo Fakulteta, kako nalazim svoje mesto. Verovatno uvek imam problem s institucijama, ali mislim da je ranije bilo nečeg objektivno problematičnog u organizaciji studija psihologije, a da nas je „Bolonja“ dotukla. Osećam se loše što nisam ništa uspeo da popravim kad sam za to dobio priliku, što sam brzo popustio pred osećanjem nemoći.
***
Na početku studija sam imao najbolje društvo koje se može zamisliti. Zajedno smo studirali, učili, otkrivali Beograd, izlazili, pili vino, išli na FEST ili koncerte… S nekima sam živeo u Studenjaku. Mnogo smo se smejali, to odlično pamtim, igrali se svega i svačega – život je još delovao bezazleno, a pravo odraslo doba daleko. Odlično pamtim kako smo se smejali izmišljajući varijacije na istoriju psihologije, pa onda „napisali sinopsis“, pa na kraju „snimili film“. Ništa nismo znali o tom poslu, nismo imali ni rekvizite, ni kostime, ni imitaciju studija, ali smo se ludo zabavljali. Paralelno s tim, stalno smo, satima i satima, iznova i iznova, vodili preozbiljne razgovore, uglavnom o stvarima o kojima smo malo toga znali: Postoji li ontološko utemeljenje moralnosti? Kakva bi trebalo da bude „nova psihologija“? O Frojdu i Jungu, o Dostojevskom…
***
U proleće 1992. počeo je studentski protest. Ja ga najviše pamtim po tome da se naša generacija posle njega rasula. Nekoliko ljudi je otišlo u inostranstvo, neki su prekinuli studije, neki usporili… Posle toga smo se okupljali s povodom, povremeno i nikad u punom sastavu.
***
Spremali smo usmeni ispit, na kraju prve godine, kad je u „Dnevniku“ emitovan snimak početka rata u Sloveniji. Ja ništa od toga nisam razumeo. Nisam imao nikakvo interesovanje za politiku. I Titovu sahranu sam gledao na silu, oči su mi se sklapale koliko mi je bilo dosadno. Stranke i izbori me uopšte nisu interesovali, nisam uviđao razlike među njima. Živeo sam bez televizora i nisam želeo da se to promeni. I danas imam samo jedno političko uverenje: LJudi su lako kvarljiva roba, a vlast teška opojna droga!
***
Socijalni i humanitarni momenti su me, s druge strane, mnogo pogađali. I beda u kojoj sam se sam našao, i patnja mobilisanih, ranjenih, porodica ubijenih, prognanih… Šetao sam cele one zime od „muke“ što smo tako jadni, ni tad nisam glasao. Povukao sam se tada mnogo u sebe, završavao studije, pisao dnevnik… Da bih mogao da ostanem u Beogradu, zaposlio sam se na televiziji koja je pripadala čoveku koga sam smatrao neprijateljem svih vrednosti koje su meni važne. To me je godinama mučilo.
***
Bombardovanje mi je ubilo nadu da postoji međunarodni pravni poredak, ni danas ne verujem da su političke organizacije bilo gde usitinu posvećene dobrobiti običnih ljudi. Petog oktobra sam bio ispred Skupštine i u Takovskoj, ali sam i tada protestovao zbog osećanja, nisam nakon njega počeo da izlazim na izbore.
***
Drugu polovinu devedesetih proveo sam u psihijatrijskoj bolnici. Upoznajući izbliza ljude koji toliko pate još sam se više čudio tome da se „ostali“ žale na svakodnevicu, cene, izgled, neostvarene ambicije… Sreo sam mnogo ljudi kojima pomoć ne bi bila potrebna da nisu izgubili brata u Peći, da nisu „čistili“ u Slavoniji, da nisu izbegli s Korduna… Neko je spreman da unesreći milione drugih ljudi i uništi im budućnost samo da bi on sam bio bogatiji… To je lekcija koju sam učio iz dana u dan.
***
Pokušavao sam da se prema pacijentima ponašam što jednostavnije i ljubaznije. Bez ikakve duboke psihologije, prosto sam s njima razgovarao. I danas mislim da sam tu postao psiholog, učeći od pacijenata, posebno onih koji su najviše patili. Mnogo sam puta i kasnije dolazio, pokušavajući da nekako pomognem, zajedno sa studentima, kolegama, stranim gostima… Izgleda, ipak, da institucijama nema pomoći. Onda sam počeo da ih pozivam da oni dolaze kod mene. To su bili najbolji časovi kojima sam prisustvovao, kad ti ljudi, koje nam mediji prikazuju kao monstrume, objašnjavaju studentima šta njih zapravo boli i šta bi im moglo pomoći.
***
Povratak na Fakultet bio mi je jedan od najuzbudljivijih događaja u životu. Ne samo da mi je bio veliko olakšanje nakon psihijatrije, već sam imao neke velike zamisli o značaju obrazovanja i ulozi univerziteta u prosvećivanju zajednice. Danas mi se čini da sam najviše dobio iz velike slobode koja na Fakultetu postoji kada se radi o izboru tema koje neko želi da istražuje i iz vremena koje sam mogao da posvetim učenju raznih psiholoških i nepsiholoških tema i veština. Učiti je, ipak , lepše nego predavati.
***
Sreo sam neke izvanredne naučnike. Neki od njih su i divni ljudi. Iz svakog takvog razgovora sam učio, sve vreme. Spremim svesku i u restoranu, za vreme ručka, zapitkujem i zapisujem. Ili slušam kako neko formuliše pitanje, kako se koja reč izgovara, pri pomenu nekog autora ili knjige im zasijaju oči…
***
Prvi put sam uistinu bio u inostranstvu jula 2001. godine. Našao sam se u velikoj grupi koju je profesor Radulovački uveo u University of Illinois u Čikagu. Kad sam otkrio kako zapravo izgledaju Zurbaran ili eskimski totemi, a kako uživo zvuči CSO, više se nisam zaustavljao. Koristio sam svaku priliku za studijska putovanja ili konferencije i odmah tražio ulaznice za koncerte, adrese važnih knjižara ili muzeja.
***
Narativ je sumnjivo koherentan, ali u tome prepoznajem sebe od nekad: najjače su mi utisnuta sećanja na ljude s kojima sam mogao da razgovaram o lepom, na razmenu utisaka o umetničkim delima; odričem se predavanja na konferenciji da bih video Rembranta; zadnju paru dajem da bih čuo koncert, a rado besplatno pomažem u objavljivanju knjiga.
***
Jedan od najposebnijih koncerata desio se pre gotovo četiri godine. Klaudio Abado se vratio u Berlin da na stogodišnjicu Malerove smrti diriguje Prvi stav Desete simfonije. Nikad nisam verovao da bi moglo da se ostvari da uživo čujem svoj omiljeni orkestar sa svojim omiljenim dirigentom i imao sam silnu grižu savesti što trošim toliki novac na putovanje zbog koncerta. Ali, ne postoji ništa nezaboravnije od njega: akustika u toj sali, suptilnost tona toga orkestra… Te večeri posebno viola… „Užas“ i njegova transformacija u valcer…
***
Ni tad ne bih pomislio da može da se desi da ću celu jednu koncertnu sezonu provesti predajući u Berlinu. Dok se sad upoznajem s drugačijim društvom i kulturom, dok stalno slušam strane jezike, moja sećanja se filtriraju, tako da ostaje sve više onih ličnih. Ne znam da li ja zaboravljam društveno-političku situaciju u Srbiji ili mi samo živimo preokupirani njome.
***
Imao sam fantastično pamćenje. Ništa nisam morao da zapisujem, nikad nisam imao pomoćna sredstva za upamćivanje, na primer, datuma rođenja ili brojeva telefona. Sad sam često zabrinut promenom i pitam se čega ću se jednog dana sećati i u kakvom tonu. Manje mi je važno kako se ljudi mene sećaju ili kako će me se sećati. Nije mi drago što znam da me se neki neće sećati po dobru. Ali, ne osećam pritisak u vezi s tim temama. Život sam vrši selekciju. Psihoanaliza je tu samo da pripomogne.
***kraj***
O sagovorniku
Aleksandar Dimitrijević je klinički psiholog i psihoanalitičar. Rođen je i odrastao u Leskovcu, a sve nivoe studija završio je u Beogradu. Doktorirao je i radi kao docent na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta. Pored toga je godinama radio i kao psihoterapeut. Objavljuje naučne i stručne tekstove, preveo je desetak knjiga, a za Clio uređuje ediciju Imago. Tokom akademske 2014-2015. godine gostujući je profesor na International Psychoanalytic University u Berlinu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
