Pouke „crnog januara“

Tog dana, u Bakuu i u još neke gradove Azerbejdžana ušle su vojne jedinice Sovjetskog Saveza. Tokom kaznenih akcija sovjetske vojske, 20. januara 1990. ubijena je 131 osoba, ranjeno je 744, a nezakonito je uhapšena 841. Vojska je srušila i zapalila 200 kuća i stanova, 80 automobila, među kojima su bila i vozila hitne pomoći, uništavana je državna i lična imovina.

Akcija je izvedena uz kršenje Ustava Sovjetskog Saveza i bez saglasnosti Predsedništva Vrhovnog Saveta tada još uvek sovjetskog Azerbejdžana.

Ta vojna akcija, u suštini, vojni udar protiv civilnog nenaoružanog stanovništva, išla je na ruku jermenskim separatistima.

Među ubijenima u Bakuu i drugim gradovima Azerbejdžana nisu bili samo Azerbejdžanci, već i Rusi, Tatari, Jevreji. Zato i nije slučajno što su muslimanski, hrišćanski i jevrejski verski poglavari zajedno obavljali molitve tokom obreda sahranjivanja poginulih.

Cilj ove akcije bio je da se, pre svega, uguši protest civilnog stanovništva protiv pokušaja narušavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Azerbejdžana. Suština je u tome da je još od 1987. godine, uz podršku rukovodstva Sovjetskog Saveza, sprovođena politika otcepljenja pokrajine Nagorno-Karabah koju Azerbejdžan smatra svojom istorijskom teritorijom i njeno priključenje šR Jermeniji. Istovremeno su jermenske vojne formacije, koje su delovale u pokrajini Nagorno-Karabah, uz prećutnu saglasnost centralnih organa vlasti, napadale nezaštićeno, azerbejdžansko, civilno stanovništvo, sa ciljem da ih proteraju iz pokrajine. Takva politika, naravno, nije mogla da ne izazove protest širokih slojeva azerbejdžanskog stanovništva. Zato je narod izašao na proteste protiv politike rukovodstva Sovjetskog Saveza.

Vojna operacija bila je izvedena pod šifrovanim nazivom „Udar“. Tom operacijom upravljali su ministar odbrane, general vojske Jazov, koji je posle događaja u Bakuu postao maršal, kao i ministar unutrašnjih poslova, Vadim Bakatin.

Sličnih događaja bilo je tada i u drugim regionima šSR, ali dok su se događaji, koji su se odigrali u drugim republikama Sovjetskog Saveza, uključujući i Gruziju i baltičke zemlje, razmatrani i preispitivani na nivou sovjetskog rukovodstva, mada oni po svojim razmerama nisu bili toliko veliki i surovi, događaji koji su se odigrali 20. januara u Azerbejdžanu prikazivani su drugačije ili bivali osuđeni na zaborav.

Izvan granica Azerbejdžana, ovi događaji shvatani su dvosmisleno. Na primer, zvanični predstavnici Velike Britanije davali su izjave u kojima se situacija u Azerbejdžanu ocenjivala kao unutrašnja stvar Sovjetskog Saveza.

Postojale su i grupe koje su, interesujući se za januarske događaje, potpadale pod uticaj snažne propagande jermenskih separatista, koji su se pozivali na pravo naroda na samoopredeljenje. Mada je bilo jasno da pravo naroda na samoopredeljenje, kako je to navedeno u Helsinškom završnom aktu OEBS, iz 1975. godine može biti realizovano samo u okviru teritorijalnog integriteta država. Sledećeg dana, nakon krvave tragedije 20. januara 1990. u Bakuu, tadašnji azerbejdžanski lider i kasniji prvi predsednik Azerbejdžana, Hajdar Alijev, koji je 1987. godine izopšten iz rukovodstva Sovjetskog Saveza zbog diskriminacije prema njemu i koji je potpao pod nemilost, dao je izjavu u predstavništvu Azerbejdžana u Moskvi. Alijev je zatražio da se kazne organizatori i počinioci zločina, a nakon dolaska na vlast u Azerbejdžanu, na njegovu inicijativu je Skupština Azerbejdžana ocenila te događaje od 20. januara.

U Azerbejdžanu zbog svega toga postoji snažna emotivna reakcija na te događaje i svake godine 20. januara stanovnici čitave zemlje odlaze u Aleju velikana, koja se nalazi u jednom od najlepših delova Bakua, da odaju počast sećanju na pale žrtve.

Demonstracije naroda, uoči januarskih dešavanja, bile su toliko snažne da su prerasle u istinski narodni pokret. Nakon tragedije dvadesetog januara, Azerbejdžanci su izgubili nadu da će centralna vlast u Sovjetskom Savezu da spreči agresivni separatizam i rasparčavanje Azerbejdžana. Narodni pokret prerastao je u nacionalno-oslobodilački. Azerbejdžanci su shvatili da je došlo vreme da sami kroje svoju sudbinu i da grade državnu nezavisnost. Osvrćući se unazad, nevoljno se postavlja pitanje: da li je međunarodna zajednica dobro usvojila lekcije iz procesa od pre 20 godina, jer je činjenica da su nakon događaja u Azerbejdžanu izbila ognjišta separatizma i u drugim regionima sveta?

Jasno je da je bez uspostavljanja pravde teško sprečiti slične događaje u budućnosti, i iz tog razloga, odgovorni za planiranje i realizaciju događaja od 20. januara moraju da odgovaraju pred zakonom. Istovremeno, bilo bi lepo videti više nepristrasnosti i profesionalizma od strane međunarodnih medija, koji ponekad iz neznanja ili zbog dvostrukih standarda, objavljuju materijale koji odgovaraju reklami za separatističke pokrete.

Srbija i strategija OEBS-a

Posebna uloga u borbi protiv separatizma, svakako, pripada i međunarodnoj zajednici. Države treba da pojačaju napore u okvirima međunarodnih organizacija u borbi protiv agresivnog separatizma. S tim u vezi, treba spomenuti da Srbija 2015. godine preuzima ulogu predsedavajućeg u OEBS. Srbija bi tokom svog godišnjeg predsedavanja u organizaciji mogla da bude inicijator razrade sveobuhvatne strategije OEBS za suprotstavljanje separatizmu i za borbu protiv njegovih oblika.