Povratak izgnanika iz sopstvene senke

„ Nagrađena drama Glib delo je precizne, čvrsto izgrađene dramske strukture i plastičnih, uverljivo psihološki profilisanih karaktera. Ona prati urušavanje i zatiranje dva susedna porodična domaćinstva u pomoravskom selu u vremenu neposredno posle Drugog svetskog rata i komunističke revolucije, kada u vrtlogu postrevolucionarnih obračuna i odmazda nestaje veliki broj viđenih Srba, kako građana, tako i seljaka-domaćina, u vrtlogu u kojem je, bar na prvi pogled, teško bilo odvojiti lažno od istinitog, subjektivno od principijelnog, opšti interes od ličnog. I poput antičkih tragičnih uzora, tako i ovde delovanje pripadnika prethodne generacije sudbinski određuje i uslovljava neminovnu propast potomaka u zadatom istorijskom trenutku. Iako preciznim rukopisom rekonstruiše epohu, autor ne ispisuje ni feljton, ni puki dokument, ni arhivsko svedočanstvo minulog vremena – već uobličava autentično dramsku priču koja ne prepričava istoriju, niti, pak prelazi onu opasnu granicu što bi delo osenčila eksplicitnim ideološkim bojama, zapisano je između ostalog u odluci žirija u sastavu Miladin Ševarlić (predsednik), Ivan Panić i Snežana Kutrički.

– Podstrek da krenem u pisanje ove drame dao mi je primer predstave „U močvari“ autorke iz Irske Marine Kar, izvedene premijerno u JDP-u, čija je radnja smeštena u jedan savremeni romski kamp, a po uzoru na Euripidovu Medeju. Inače, moj davnašnji izazov je Sofoklova Antigona. Radnja drame dešava se u pomoravskom selu neposredno posle Drugog svetskog rata i komunističke revolucije. Zašto je ta tematika aktuelna i danas? Verujem da je to zato što ove naše prostore, već vekovima, do evo, pre jedne i po decenije, pohodi jedan „zao duh“, ako se tako može nazvati, ovaploćen u bratoubilaštvu iz koga izviru drame i tragedije, kao i kasniji dramski odjeci. I uvek kažemo: „Ne ponovilo se“.

Ima li nagoveštaja da će nagrađena drama pošto bude objavljena u ediciji Savremena srpska drama biti igrana u pozorištu, pitamo čoveka koji je pozorištu u Kostolcu dao sve, a za uzvrat dobio veliko priznanje za koje ova sredina ničim nije zaslužna.

– Za sada je nekoliko pozorišta iz unutrašnjosti zainteresovano, na osnovu ličnih kontakata, što je tek, možda nagoveštaj, a nakon objavljivanja u ediciji „Savremena srpska drama, videćemo. Za sada ne mogu još ništa reći. Inače pisanje drama započeo sam pre sedam godina, tačnije 2003, kada sam uradio dramatizaciju dela Životinjska farma, Džordža Orvela. Praktično ništa osim knjige režije (moje savremeno čitanje) „Pokondirene tikve“ J. S. Popovića, koja naravno nije za objavljivanje ali sada, uz nagradu „Branislav Nušić“, koja u velikoj meri motiviše, nastavljam da pišem drame.

Osim što piše drame, Željko Karan je nekada i režirao u amaterskom pozorištu u Kostolcu.

– U „Mikro teatru“, kako smo ga tada nazvali, (Dramska sekcija pri KUD-u „Kostolac“) režirao sam predstave „Opera za tri groša“ Bertolda Brehta – selekcija za „BRAMS“ 1980, „Dva jelena“ počivših književnika Slobodana Stojanovića i Milivoja Ilića – selekcija za „BRAMS“ 1981, „Ludak i Opatica“ Stanislava Vitkijeviča – 1982, posle koje tadašnji osnivač ukida dramsku sekciju.

U Kostolcu je od 1982 godine, sve do 2002. vladao „pozorišni mrak“. Tek 2001 godine na molbu nekolicine mojih prijatelja, zaljubljenika u pozorište, pokrećem inicijativu i osnivam Udruženje građana „Pozorište Castellum“. Ovo osnivanje „stuba kulture“, kao i učešće u osnivanju još dva udruženja na polju kulture u Kostolcu, lično smatram dovoljnim doprinosom lokalnoj kulturi. Dalje napredovanje kostolačkog pozorišta neophodno podrazumeva animiranje i edukovanje pozorišnih poslenika, najpre glumaca, kao i naporan rad na izgradnji svesti o ulozi pozorišta u sredini u kojoj ono deluje, što je u sadašnjim uslovima, za mene kao pojedinca, preveliki napor- treba misliti i na zdravlje. Zaključno sagledavajući, sadašnja situacija na polju kulture u Kostolcu me je spontano „ugurala“ među stvaraoce – individualce, odnosno u dramske pisce, naglašava Karan.