Pozdrav sa tri prsta

Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije (29)

Povodom dve decenije od pada Berlinskog zida, Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati tekstove iz Zbornika radova „Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berinskog zida i raspad Jugoslavije“ u izdanju Biblioteke XX veka, čiji je urednik Ivan Čolović, etnolog i politički antropolog. Zbornik nosi priloge 17 domaćih i stranih autora, koji se bave različitim aspektima jedne teme, u skladu sa svojim intelektualnim profilima: V. Arsenijević, I. Čolović, N. Stefanov, K. Luketić, V. Dimitrijević, S. P. Ramet, U. Vlaisavljević, Ž. A. Derans, K. Bugarel, Ž. Paić, I. Erdei, M. Biro, S. Slapšak, V. Perica, M. Malešević, E. Gordi i M. Velikonja. Naslovi i oprema teksta u feljtonu su redakcijski.

U izjavi datoj RTS-u Boris Tadić je rekao: „Ja sam sedeo dva reda iza njega i naglašeno sam sa tri prsta pozdravio našu reprezentaciju i hteo sam baš to da uradim“. Tadić je, po sopstvenim rečima, objasnio Bušu da taj pozdrav znači „Sveto Trojstvo“, i da je to „naša ideja za koju se borimo“. Ovaj potez predsednika Srbije izazvao je veliku pažnju ali i podeljene reakcije javnog mnjenja u zemlji – od oštrih osuda do oduševljene podrške. Deo javnosti zamerao je predsedniku što je umesto skupljena tri prsta, odnosno „pravog“, „našeg“, ili „starog srpskog“ pozdrava, kako se u tim komentarima navodi, upotrebio znak koji su, prema nekim tvrđenjima, koristile ustaše u Drugom svetskom ratu. Ozbiljan propust, po oceni te publike, predstavljala je i upotreba izraza „trojstvo“ umesto „trojica“ čime je Tadić, kako se izrazio jedan od učesnika diskusije, „potvrdio da ne poznaje osnove pravoslavlja“. Mnoštvo komentara, sa druge strane, u potpunosti je podržalo i nastup „modernog“ i „dinamičnog“ predsednika, koji je „marketinški vešto iskoristio svoje četiri sekunde u kadru svetskih televizija“, a i vrstu troprstog pozdrava koji je upotrebio. Među njima je reči pohvale izrekao i sam autor toga pozdrava, Vuk Drašković, ocenjujući gest šefa države kao „izuzetno značajan za Srbiju“, ali i kao pobedu političkog programa SPO-a, stranke koju Drašković predvodi od osnivanja.

Izražavajući zadovoljstvo činjenicom što su pozdrav koji je on uveo u javnu upotrebu prihvatili „i narod i političari“, Drašković je novinarima potvrdio da je Tadićeva interpretacija verodostojna, odnosno da tri prsta predstavljaju simbol pravoslavlja, ali je ponudio i dodatno značenje: „Svaki od visoko podignuta tri prsta vezuje se i za tri velikana: Svetog Savu, Njegoša i Karađorđa.

Ova epizoda, koja ilustruje „politiku identiteta“ vrha vlasti u današnjoj Srbiji, pokazuje da se u tom pogledu za poslednjih 20 godina stvari nisu bitno promenile i da su simboli etničkog nacionalizma, koji su u političkoj komunikaciji u Srbiji pojavili u vreme rušenja Berlinskog zida, ovde i dalje dominantni. Jer, isticanje tri raširena prsta ušlo je u politički život Srbije pre nepune dve decenije, u jeku rasplamsavanja nacionalističke retorike i politike i obeležilo devedesete kao identifikacijski znak ratobornog „srbovanja“.

U takvom kontekstu je troprsti pozdrav brzo postao opšteprihvaćeni vizuelni izraz „buđenja, jedinstva i snage“ svekolikog „srpstva“, ali i njegov bojni poklič, znak pretećeg osvetničkog gneva prema svima koji su viđeni kao neprijateljski drugi; podignuta tri prsta počeli su u javnoj komunikaciji da koriste kako nacionalno orijentisani antikomunisti, tako i mnogi (bivši) komunisti, vernici i ateisti, „draškovićevci“ i „miloševićevci“ – ili tačnije rečeno – prigrlili su ga kao simboličko sredstvo međusobnog prepoznavanja i legitimisanja „svi svi svi“ sledbenici jednog novog kulta, kulta nacije, odnosno političke religije srpskog nacionalizma, kako je uzlet tog kolektivnog sentimenta i ponašanja nazvao Ivan Čolović (Čolović 2008: 191-192).

Sa frontova se isticanje tri prsta (krajem 1990-tih) ponovo vratilo na ulice srbijanskih gradova, na mitinge i demonstracije, ovoga puta prevashodno kao simbol pobune revoltiranog naciona protiv Miloševića zbog izneverenih očekivanja – ratnih poraza i propuštene „istorijske šanse“ ujedinjenja svih Srba „pod isti državni krov“. Borbeni entuzijazam „srbovanja“ je u mirnodopskim uslovima donekle splasnuo, a posebno posle 5. oktobra, kada je uspostavljen reformski i proevropski politički kurs nove, demokratske vlasti. Ali ni u tim oklonostima ovaj pozdrav nije prestao da se koristi, niti je njegov smisao značajnije izmenjen. Više puta upotrebljen za potrebe mobilizacije oko kosovske teme – od martovskih sukoba 2004. do kampanje za usvajanje novog ustava Srbije 2006. – „srbovanje“ pod znakom tri prsta je svoj puni rušilački potencijal ispoljilo na protestnom mitingu u Beogradu, koji su Vlada i nekoliko parlamentarnih stranaka organizovali 21. februara 2008. povodom proglašenja nezavisnosti Kosova. Ipak, uprkos snažnoj medijskoj kampanji konzervativnih nacionalnih snaga protiv Zapada i evrointegracija, većina građana Srbije je i na predsedničkim izborima januara 2008. i na parlamentarnim izborima četiri meseca kasnije, ideologiju srpskog nacionalizma smestila „tamo gde joj je i mesto, tj. na nebo, a interese na zemlju“ (Dimitrijević 2008) opredelivši se za evropsku budućnost – opciju koju je ponudio Tadić, odnosno koalicija koju je on predvodio. Nastavlja se