Praštanje i mirenje umesto samoživog jednoumlja i pohlepe

 Vaistinu, pomoću Božjom postajemo ono što jesmo i stičemo ono što imamo. Ovu jevanđeljsku istinu osećamo i mi na osobit način u ovom za nas presudnom času kada na svoja slabašna pleća primamo breme apostolskoga služenja na prestolu svetoga Save, breme koje – mi to svom dušom osećamo i javno, evo, pred Gospodom i svima vama ispovedamo – daleko nadmašuje naše više nego skromne snage i sposobnosti. Istovremeno, međutim, osećamo i ispovedamo, zajedno sa istim svetim apostolom: „Sve mogu u Hristu koji mi daje moć“ (Fil. 4, 13).

Blagodatna pomoć Božja jeste i prva potreba naroda Božjeg, sazvanog i sabranog u sveto bogočovečansko jedinstvo Crkve kao Tela Hristova; u tim okvirima i najpreča potreba, danas možda više nego ikada, i našeg vernog i krstonosnog pravoslavnog srpskog naroda. Uostalom, to je i jedina stvarna potreba svega sveta, bio on toga svestan ili ne bio. Naročito u ovom vremenu zastrašujućih, apokaliptičkih razdora među ljudima i narodima, poniklih iz čovekova samoubilačkog raskola sa jedinim Mirotvorcem, sa onim koji je Mir naš – Bogočovekom Hristom, Jednim od Svete Trojice. Ali svako istorijsko vreme, pa i naše, takvo kakvo jeste, u Crkvi se preobražava u čas Hristov, „u vreme pogodno“ i „najpogodnije vreme“, u „dan spasenja“ – sada i ovde (2. Kor. 6, 2). To dalje znači da smo svi mi hrišćani prizvani da budemo saradnici Božji u Hristovom delu spasenja našeg i spasenja sveta: „U svemu se pokazujemo kao sluge Božje: u trpljenju mnogom, u nevoljama“…, ali isto tako, ako ne i više, „u bdenjima, u postovima, u čistoti, u znanju, u dugotrpljenju, u blagosti, u Duhu Svetome, u ljubavi nelicemernoj, u reči istine, u sili Božjoj, sa oružjem pravednosti…“ (2. Kor. 6, 4-7). Jer, samo tako ćemo biti „kao žalošćeni a uvijek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, kao oni koji ništa nemaju a sve poseduju“ (2. Kor. 6, 10).

Na tom putu saradnje sa Spasiteljem, Gospodom Hristom, i delanja na svome i spasenju bližnjih svojih, mi vidimo i svoje skromno mesto. Da bismo njime išli i da naše patrijarško služenje na tronu Svetog Save ne bi bilo na štetu i sramotu Crkve, nama je neophodna, draga braćo i sestre, i molitvena pomoć sviju vas, sviju vernih, pa je, evo, smerno i ištemo od vas.

Stupajući, kao četrdeset i četvrti srpski patrijarh, u tron svetog Save, mi nemamo nikakav svoj program patrijarške delatnosti. Naš program jeste Jevanđelje Hristovo, blaga vest o Bogu među nama i Carstvu Božjem u nama – ukoliko ga, verom i ljubavlju, prihvatamo. Smatramo, međutim, svojom svetom dužnošću da u ovom trenutku ukažemo samo na neke, za nas danas životno važne i posebno aktuelne, bogočovečanske dimenzije Jevanđelja.

U pravoslavnoj crkvi Hristovoj svi ljudi su jedno telo i jedan duh u Gospodu (1. Kor. 10, 17 i 12, 12-17; Ef. 1, 23 i 4, 4. Kol. 1, 18 i 3, 15 i drugde), neraskidno sjedinjeni svetom ljubavlju kojoj je izvor prava vera, kao i svakoj drugoj vrlini i istinskom ljudskom delu. Samo u Hristu, kao deca Božja i braća Hristova, mi ljudi smo i braća među sobom. Upravo na takvo bratstvo i takvo zajedništvo, zasnivano na bogočovečanskoj ljubavi, mi ćemo, ako Bog da, neućutno prizivati ljude i iz svoga naroda i iz drugih naroda, bližih i daljih, i isticati da je ono jedina alternativa lažnom „bratstvu i jedinstvu“, utemeljenom na bezbožju, tačnije na čovekobožačkom idolopoklonstvu. Ljubav i jedinstvo, međutim, nisu mogućni bez korenitog pokajanja i istinskog duhovnog preporoda na ličnom i sveopštem planu. Jer, vaistinu smo svi za sve krivi! Zato, od sada pa do poslednjega daha svoga, braćo i sestre, pozivamo i pozivaćemo sve i svakog, počev od samog sebe, na pokajničku duhovnu obnovu, kao temelj i preduslov svake druge obnove i preobražaja; na praštanje i mirenje, na ljubav i jedinstvo, na bratoljubivo jedinomislije umesto samoživog jednoumlja i pohlepe, na bogoljublje i čovekoljublje. Na to sveto, čoveka i naroda jedino dostojno, delo pozivamo svakog brata Srbina i sestru Srpkinju u Otadžbini i rasejanju, svu našu braću i sestre po veri u pravoslavnoj vaseljeni i hrišćanskom svetu uopšte, kao i sve ljude i narode dobre volje. Mi lično gajimo ljubav prema svima bez razlike i blagosiljamo sve potomstvo Svetog Save, ma gde bilo, sve hrišćane i sve ljude bez razlike.

Kao Patrijarh srpski, svoje prvenstvo među jedinkama, a i svako prvenstvo među ljudima, shvatam kao prvenstvo služenja, žrtve i Krsta. Nisu naše nego Hristove reči koje kažu: „Ko hoće da bude među vama prvi, neka bude svima sluga!“ Žrtva je temelj jedinstva i u crkvenom i u narodnom sabornom životu, kao i u svim oblastima društvenog delanja, a Krst je jedina neprolazna slava čovekova. Na ovu dvojedinu istinu podsećamo vas, ljubljena deco Božja, jer se nalazimo na pragu žrtvene i pokajne godine, godine u kojoj će naša Sveta crkva molitveno obeležavati pedesetogodišnjicu ogromnog stradanja srpskog naroda (1941-1991), ali i dara milosti i slave koju je u Hristu kroz stradanje dobio. Ne zaboravljajmo: na smirenju i uzajamnoj žrtvenosti sviju Bog gradi istinsku veličinu i dostojanstvo sviju. To je nauk Hristov, nauk naših mučenika i novomučenika! Zato poslušajmo Svetog apostola Pavla i čašću jedni druge činimo većima!

Trudićemo se da pred Bogom, ovim svetim Saborom i svima ljudima opravdamo poverenje i nade koje se polažu u našu smernost. Na kraju, koji nije i završetak nego, pre će biti, tek početak, želimo da poručimo svojim dragim vernicima u Eparhiji raško-rizrenskoj, na žrtvenom polju Kosovu, koje je polje prave srpske slave i večnog opredeljenja, u Metohiji i u Starome srpskome Rasu, svedocima Krsta Hristova i pokajnicima, umnogome, za sve Srbe: da naše nove odgovornosti nipošto ne znače rastanak nego još tešnje jedinstvo sa njima i još revnosnije služenje spasenju njihovom, svom i sviju ljudi, u slavu Jedinog Istinitog, u Svetoj Trojici slavljenog, Boga i Gospoda.

Amin

Patrijarh srpski Pavle Beseda u Sabornoj crkvi 2. 12. 1990. posle ustoličenja

Za tragediju smo odgovorni svi

Smatram da smo za tragediju u Jugoslaviji odgovorni svi. Da su se u ovoj situaciji raspada Jugoslavije našli danas oni ljudi koji su je na miran, ljudski način, sporazumom stvorili 1918. godine, mislim da bi je oni i razložili na miran, ljudski način, sporazumom sa drugim jugoslovenskim narodima. Da je i svima nama, kao ljudima i hrišćanima, jasno načelo da „zlo dobra donijeti neće“, da je „krv ljudska hrana naopaka“, stvari bi išle sretnije. Kada bismo bili svesni toga: ako smo već zaboravili da smo braća i da ne možemo živeti kao braća, trebalo bi makar kao ljudi da se mirno razdvojimo. Jer, ako nastavimo ovako u mržnji i krvi, potopićemo i ono malo ljudskog i hrišćanskog, što još ima u nama, i nestati sa lica zemlje.

Caru carevo a Bogu Božije

U Prvom svetskom ratu, za vreme proboja Solunskog fronta, bio je ranjen jedan prost čovek, seljak, koga upute u bolnicu. Predaju mu jednog bugarskog zarobljenika da ga sprovede do Komande u Solunu. Od dugog hoda i gladi, Bugarin onemoća, a muče ga i misli – hoće li ostati živ i videti svoje. Srpski vojnik, mada ranjen, siđe s konja i pomogne Bugarinu da se popne u sedlo, uzme vođice i tako pođu dalje. Kad je video začuđenog srpskog generala, vojnik reče: „Ja sam ranjenik, a on zarobljenik, tu više nema neprijateljstva; obojica smo bez oružja i samo smo ljudi. On je zanemogao i moram da mu pomognem.“ To je ono što nas je kao narod održalo, ne samo biološki. U dubini narodne duše nije samo viteštvo ili otmenost, već nešto drugo: prava ljubav prema čoveku.

Nečovečnost i Bog osuđuje

Srpska pravoslavna crkva osuđuje uvek nasilje i zločine, kako komunističke tako i svake druge stranke i partije, kao i zločine svakog pojedinca, bez obzira pod kakvom kapom, uniformom i značkom to činimo, kome narodu i kojoj veri on govori da pripada. Crkvi je stran materijalističko-ateistički stav bilo komunističke, socijalističke, demokratske, radikalne ili koje bilo stranke koja bi ga zastupala, isto takav stav pojedinca, bez obzira da li su republikanskog ili rojalističkog ubeđenja.

Ali njen stav nije i ne može biti da svoje učenje širi nasiljem, ognjem i mačem. Sveti Jovan Zlatousti poučava nas da Hristos nije dao svojim vernicima mač i koplje da u njegovo stado uteruju ljude. Dao im je sredstvo, propoved istine onima koji hoće da je prime. Tu slobodu ličnosti Crkva Hristova uvek poštuje. Svakako da sloboda znači i odgovornost a da li će je oni upotrebiti na dobro i spasenje svoje i svojih bližnjih, ili na svoje i njihovo zlo, zavisi od njih.

Nikada suviše dobra

Nikada nije suviše dobra u narodu, niti ga može biti dovoljno u pojedinom čoveku. A rekosmo da je dobro to što je Sveti Sava propovedao evanđeljsku nauku. Toga, dabome, nikada ne može biti suviše. Ne mislim tu na jednostranost da mi sada iz materijalističke pobude pređemo u drugu i da samo vodimo brigu o duši a da telo zapostavljamo. To ne. Nego ima i u dobru poređenje pa se može biti dobar, bolji i najbolji. Treba težiti i biti najbolji. Meni ne izgleda baš da smo mnogo dobri, a kamoli još da stignemo do onog boljeg i najboljeg.

Iz knjige Patrijarha Pavla „Molitve i molbe“, BIGZ 1996