Pretnje nas neće sprečiti da radimo svoj posao

Kada prvi put dobijete neku pretnju, bude malo gadno, uplašite se, ali kada prođete ovu „inicijaciju“, svaka sledeća se mnogo lakše podnosi. Tako se kali jedan novinar ili jednostavno odustane i kaže sebi: „Nije ovo za mene i nije vredno“.

Oni koji nastave da se bave novinarstvom dobijaju dodatni motiv da nastave još jače i upornije. To je jedan vrlo čudan osećaj, gde se prepliću strah, bes, inat, osećaj da vredite i da svoj posao radite dobro, jer da pišete budalaštine koje ne gađaju u „metu“, niko vam ne bi ni pretio.

U poslednjih nedelju, desetak dana pretnje su dobili isključivo novinari Junajted medije: Vuk Cvijić, redakcija Radara, Mladen Savatović, karikaturista Dušan Petričić i autori podkasta „Dobar, loš, zao“ Marko Vidojković i Nenad Kulačin. Ovo je ujedno i spisak novinara koji su u poslednjih desetak dana radili svoj posao najbolje što su umeli.

Ipak, sve ove pretnje prosto „smrde“ na režim, a ako ćemo još preciznije — na Jednog čoveka.

Kako je ovaj režim prepoznatljiv po nedostatku kreativnosti, ni pretnje koje vlast generiše nisu izuzetak.

Glas koji se obratio Vuku Cvijiću preko telefona mu je rekao da će ga upoznati ukoliko objavi tekst, koji je Vuk, naravno, objavio. Taj glas bi, pre svega, trebalo da bude svestan da Vuk Cvijić nije sam i da je nemoguće da ga Vuk upozna, a da ga ne upoznamo i mi, njegove kolege, koji ga nikada nećemo ostaviti samog, kao što nećemo ostaviti nijednog našeg kolegu.

Pri tom, nema potrebe da se upoznajemo, jer čoveka iz čijeg je trbuha došao ovaj glas svi odavno vrlo dobro poznajemo.

Najapsurdnije od svega je to što prete novinarima kojima je do sada prećeno nebrojano puta i da su pretnje nešto što ih može zaustaviti — oni se odavno ne bi bavili poslom kojim se bave veoma uspešno. No, tražiti logiku tamo gde pamet odavno ne stanuje uzaludan je posao.

Ipak, da ne banalizujemo previše, stvar jeste opasna ako šire posmatramo događaje.

Srbija je zemlja u kojoj su novinari ubijani, i to ni manje ni više nego od strane države, pa ne čudi da nijedan ubica nije završio u zatvoru, jer država ne hapsi samu sebe.

Iako pretnje našim kolegama neće dovesti do toga da prestanu da se bave svojim poslom, ova otvorena sezona lova na novinare zapravo služi da se stvori atmosfera u društvu gde je sasvim normalno da novinari na dnevnom nivou bivaju zastrašeni. Nakon toga postaće normalno da novinare biju na ulici i, na kraju, bi i ono najgore bilo prihvaćeno kao normalno.

To je jedino što ne sme da se dozvoli — da postane normalno ubiti novinara.

Ako mislite da je to nemoguće, živ primer vam je Ćacilend.

Postalo je normalno da ispred Skupštine imamo šatorsko naselje gde ne vladaju zakoni države, pa smo takvom naselju još nadenuli ime koje svi koristimo. Da li je pre devet meseci to neko mogao da zamisli? Ali, eto, dogodilo se.