Priča i humor

O stvaralaštvu i novoj knjizi domaćeg autora, na izuzetno posećenoj promociji, govorio je mr Nikola Bjelić, profesor francuske književnosti i kulture, koji je svoju besedu naslovio „Priča i humor“. U tom osvrtu se apostrofira da se Petko Gujaničić sasvim uklapa u savremeni period dominacije priča, pre svega onih kraćih, uglavnom svedenih na čistu, sublimiranu naraciju. O sve tri autorove knjige: „Male varoške priče“ (1996), „Dani nade“ (2000.) i poslednje „Dok prolazim“, može se govoriti zasebno, ali i kao jedinstvenoj književnoj celini, sa istom ili sličnom tematikom, strukturom, humorom, u kojima se može pratiti evolucija piščevih ideja, stremljenja, pogleda na svet. U prvom delu tako autor beleži misao u prolazu:“Uvek reci da si dobro. Prijatelji će se radovati, a dušmani će misliti kako ti ništa ne mogu. Pomoći, ionako, ne očekuj ni od koga“. U novoj knjizi, kao posledica okolnosti u kojima smo živeli poslednje dve decenije, misao se promenila i sada glasi: Ko na pitanje „Kako si“ odgovara „Dobro“, ili je budala ili lopov ili ima pilanu“.

– Dok je druga knjiga Petka Gujaničića najličnija i najemotivnija jer govori o periodu detinjstva, odrastanja i školovanja, ova poslednja kazuje o autorovoj potrebi da svedoči, zabeleži, sačuva u pamćenju ljude, situacije, događaje, anegdote iz svog vremena i okruženja. Junaci autorovih priča su obični ljudi: seljaci, građani, malograđani, vojnici, lokalna spadala, Srbi i Muslimani, partizani i četnici, a ponajviše kolege prosvetni radnici, svi oni koji su gradili i stvarali Novu Varoš i njen duh. U novoj knjizi su ispričane tople i lepe priče-nekrolozi, one stilski i tematski naročito uspele, ima i priča punih sete i nostalgije, sa fino doziranom količinom zdravog humora i ironije, ali sa poentom koja ostavlja gorak ukus u ustima. I one, između ostalog, svedoče o našem uže varoškom, a šire srpskom propadanju zbog nekritičkog trčanja za novotarijama i odbacivanjem tradicije, istakao je, između ostalog, u svojoj besedi profesor Bjelić, smatrajući da „Dok prolazim“ u svima nama budi neku novu nadu da varoški duh još uvek nije potpuno izdahnuo. U svom tipičnom stilu i maniru – šeretskom, a ozbiljnom, domaćim poklonicima pisane reči obratio se i sam autor rečima :

– Moja prva knjiga bila je sa belim koricama, druga žutim, a treća zelenim. To vam je kao u karateu – ide ka crnoj knjizi. A kakav je njihov kvalitet, tu su mišljenja podeljena, od onih koji kažu da su genijalne, do onih po kojima bi ljudima trebalo da platim da ih pročitaju. Kako god bilo, smatram da je pisanje mučenje i težak posao, koji u suštini obavezuje. Onaj koji piše bi trebalo da kritikuje sve negativno u društvu, kao što su, recimo, nepismenost ili lopovluk. Ali, da bi to radio, moraš sam biti pismen i pošten. Napisati knjigu nije lako, a još je teže štampati je, jer pare moraš da tražiš od onih koji su se, na primer, ceo dan bavili balvanima, ili krompirom, ili kopanjem grobova, sve su to teški poslovi, samo mu treba onaj koji piše da mu traži pare da objavi knjigu. A ja, eto, i pored svega, imam potrebu da nešto zabeležim, da ostavim potomcima knjigu u nasleđe, što i nije toliko loše u zemlji gde je svaki peti nepismen.