Prijatelj u grombi kaputu

Mesec i po dana nakon 5. oktobra i rušenja režima Slobodana Miloševića počela je međuetnička kriza na jugu Srbije u opštinama Bujanovac, Preševo i Medveđa. Dinstbir se tada nalazio na funkciji izvestioca generalnog sekretara UN za ljudska prava na prostoru bivše SFRJ. Na tu funkciju stupio je 1998. godine koristeći svoj autoritet da spreči operaciju bombardovanje Srbije u čemu nije uspeo. Odmah nakon bombardovanja Dinstbir će najveći deo vremena u misiji specijalnog izvestioca UN provoditi špartajući Srbijom i zemljama bivše SFRJ. Sa bogatom disidentskom biografijom od „Praškog proleća“ 1968. godine do pokreta „Povelja 77“ koji je predvodio zajedno sa Vaclavom Havelom, bio je dragoceni „sagovornik i savetodavac“ novoj demokratskoj vlasti u Beogradu.

Novinar Danasa Jiržija Dinstbira je prvi put upoznao u malenom ofisu Ujedinjenih nacija na Novom Beogradu. Jadranka Kocejić i Miša Lukić bili su „ljudi za vezu“. Bilo je to početkom 2001. godine, kada su novinari pogotovu oni koji su izveštavali sa „matičnog terena“ o oružanoj pobuni Albanaca na jugu Srbije najednom dobili priliku da se sreću licem u lice sa moćnim ljudima, koji su tražili „ključ za rešenje opasne krize“. Stalni susreti sa ambasadorima Velike Britanije Čarlsom Krofordom, SAD Vilijamom Montgomerijem, generalom NATO Karlom Kabiđozuom, Stefanom Saninom, ambasadorom OEBS i celim državnim vrhom od Zorana Đinđića, Nebojše Čovića do Zorana Živkovića, Rasima Ljajića, Borisa Tadića, komandanta Specijalnih jedinica Gorana Radosavljevića Gurija, Vlastimira Đorđevića, Obrada Stevanovića… Za razliku od iskrenosti kojom je hrabrio Dinstbir, susreti sa ambasadorskom elitom često su bili formalne prirode i bez više saznajnih elemenata šta se događa iza zatvorenih vrata prostorije Koordinacionog tela u zgradi opštine Bujanovac.

– O nasilju se mora iskreno pisati. Brojke će vam puno koristiti ali ne kao u nekoj utakmici u kojoj se pobeda beleži u postignutim golovima ili koševima, već za pronalaženje mere koja određuje intenzitet uzroka i za pronalaženje rešenja – zabeležio je novinar Danasa kolegijalni savet Jiržija Dinstbira prilikom susreta u kancelariji UN u Beogradu.

Nedugo posle toga kasnog februarskog popodneva 2001. godine, novinara Danasa telefonom je pozvala Jadranka Kocejić i kratko upitala: „Imate li vremena da se večeras sastanete sa Jiržijem, on želi da vas vidi?“

Sreli smo se u holu Hotela „Vranje“. Bio je isti. Prepoznatljiv. Pun optimizma u finišu svoje diplomatske misije u Ujedinjenim nacijama. Dao je izjavu za Danas, Radio Dojče Welle i kolegi Vukašinu Obradoviću koji je tada sa juga Srbije izveštavao za Radio „Slobodna Evropa“.

Niko prethodno nije znao da je Dinstbir na jugu Srbije. Voleo je da nenajavljeno i bez diplomatskog protokola čuje ocene običnih ljudi, a najčešće njegovih „najboljih prijatelja, kolega novinara“.

– Pratim redovno izveštaje iz regiona juga Srbije i moram da priznam da često imate više hrabrosti nego kada sam i sam izveštavao iz Amerike za Čehoslovački radio šezdesetih godina. No, nemojte se time zavaravati jer okolnosti u ovom regionu zahtevaju od novinara da situaciju prate iz minuta u minut, jer ovo će biti dugi proces međunacionalnog poverenja između Srba i Albanaca – posavetovao nas je uz čaj, spontano, nenametljivo i sasvim prijateljski Jirži Dinstbir kao da se znamo mnogo dugo, a bio je ovo naš drugi i poslednji susret.

Posebno se interesovao za uslove rada, otvorenost novinarskih izvora, posledice bombardovanja i primene Šešeljevog Zakona o javnom informisanju… Rastali smo se uz dogovor „da se čitamo i slušamo“. On je obukao svoj grombi kaput i nestao u još jednoj noći neizvesnosti na jugu Srbije.

Zahvaljujući upravo Dinstbiru i ljudima iz kancelarije UN u Beogradu stigla je i prva podrška civilnom sektoru na jugu Srbije pa je tako prikazan i film „Srbija godine nulte“ Gorana Markovića u Preševu i Bujanovcu, što je do tada bilo nezamislivo, a više godina Odbor za ljudska prava iz Vranja je na jugu Srbije obeležavao 10. decembar Međunarodni dan ljudskih prava UN.

Kasnije će prijatelj izdaleka, kako je ostao upamćen na jugu Srbije, Jirži Dinstbir slati jasne poruke protiv nezavisnosti Kosova, a od njega će prvi put poteći i teza da je rešenje za stabilizaciju Zapadnog Balkana ulazak svih zemalja u Evropsku uniju.