Prof. dr JelicaJokanović-Mihajlov: Trebalo bi da postoji norma u dva sloja

Profesorka akcentologije na Filološkom fakultetu u Beogradu Jelica Jokanović-Mihajlov kaže da je naš jezik veoma bogat dubletima, rečima koje su različito akcentovane, a imaju isto značenje. Primeri kao što su žElimo, želImo, drUgova, drugOva, pOgledu, poglEdu…mogu se, dakle, dvojako izgovarati. Zabunu stvara to što je ljudima blizak jedan izgovor, jer samo takav imaju u svom okruženju, pa odbaciju druge oblike kao pogrešne ili neuobičajene. Norma prihvata dublete ako su, naravno, pravilno akcentovani. Problem mogu biti reči kao radijAtor, akumulAtor, televIzija, kategOrija, gde se u praksi ustalio silazni akcenat na unutrašnjim slogovima, zatim: dirigEnt, argumEnt, koeficijEnt, protestAnt gde se akcenat čuje na poslednjem slogu, kao i oblici genitiva množine – muškAraca, komAraca, zadatAka, sa silaznim akcentom na drugom slogu. Norma takav akcenat ne prihvata – ističe naša sagovornica – i u svim ovim primerima zahteva uzlazne akcente za jedan slog bliže početku reči u odnosu na ove silazne.

Ipak, s obzirom na veliku rasprostranjenost tako akcentovanih reči, kakve su televizija, asistent, dirigent, postavlja se pitanje nije li vreme da i norma postane malo fleksibilnija i da ih primi kao književne.

Naša sagovornica kaže da norma jeste po prirodi konzervativna, ali kad ne bi bila takva, ona bi stalno morala da se menja, jer se u jeziku neprekidno pojavljuju razne novine od kojih su mnoge privremene. S druge strane, postoje unutarnje razvojne tendencije u jeziku koje mi ne možemo sprečiti, čak i ako bismo insistirali. Otuda prirodna razmimoilaženja govorne prakse i norme. Norma je „čvrsta i dobro je što je takva, ali ne sme biti tvrdoglava i s vremena na vreme mora i ona u ponečemu da popusti. Stručnjaci treba da je inoviraju, ali je nikako ne smeju urušavati“.

Čini se ipak da je norma u nekim zahtevima suviše stroga i da oni koji žele da govore u potpunosti pravilno, moraju uložiti veliki napor kako bi je dostigli. Zato govornici često odbacuju pojedina normativna rešenja idući za svojim artikulacionim komforom.

– Trebalo bi da postoji norma u dva sloja, a to u našem jeziku još nije regulisano. Jedan bi bio elitistički, idealni nivo gde bi se govorilo savršeno i gde bismo imali npr. asIstent, dirIgent, pa i katEgorija sa akcentima prenesenim na drugi slog. Ispod tog nivoa bi postojao jedan drugi, takođe književni, ali malo liberalniji, svakodnevniji, za situacije kulturnog opštenja, samo ne u idealnoj varijanti. Ako ste profesor, predsednik, ili radite na televiziji, vi morate poštovati elitističku normu, jer vas svi slušaju i vi ste primer za ugled – kaže prof. Jokanović-Mihajlov.

Naš prozodijski sistem obuhvata četiri akcenta i postakcenatske dužine i oni zajedno oblikuju melodiju srpske rečenice, čine naš jezik prepoznatljivim i autentičnim i olakšavaju njegovo razumevanje. Problem je što ovi elementi nisu isti u svim dijalektima. Oni imaju sasvim drugačije akcenatske prilike, a u nekima, kao u istočnoj Srbiji, neakcentovanih dužina uopšte nema, a umesto četiri akcenta postoji samo jedan. Dijalekti imaju svoje jezičke sisteme, ističe profesorka, i oni treba da postoje. Ali ljudi koji dolaze da rade u medijima, a dolaze iz svih krajeva, oni moraju da dostignu idealni govorni nivo, književni jezik sa svim njegovim elementima, i ne smeju da unose dijalekatske oblike. Kad učimo neki strani jezik, navodi Jokanović-Mihajlov, mi se ne bunimo što moramo da usvojimo neke glasove koje u svom govoru nemamo.Tako je i ovde. Ko želi da govori savršeno, mora, manje ili više, da uloži trud. Čak i oni iz istočnohercegovačkih ili šumadijskih krajeva imaju štošta da menjaju, jer je naš književni jezik pre svega – naddijalekatski.

Veliko je pitanje sada koliko su mediji dosledni u poštovanju književnojezičke norme i koliko nastoje da je se pridržavaju. Nivo govorne kulture veoma varira od jedne do druge medijske kuće i zavisi od jezičke politike za koju su se mediji opredelili. Često preovlađuje lokalni jezički izraz, koji se zato doživljava kao neodgovarajući i tokom čijeg praćenja neretko osećamo nelagodnost, pa čak i zamor.

Naša sagovornica smatra da se RTS u tom smislu veoma trudi i da nastoji da poštuje jezičku normu. Uveo je Savet za negovanje jezika, sa stručnjacima iz svih oblasti, održavaju se predavanja na koja dolaze i novinari i lektori, jer uvek ima nešto novo i korisno. Ali je interesantno što na tim konsultacijama nikad nema upravo onih koji su najlošiji govornici, što potvrđuje onaj naš stav da treba da izbegnemo ono što nam je teško. Među njima su, dodaje ona, i novinari koji smatraju da su dovoljno autoritativni, da im je imidž zasnovan na autentičnom govoru, između ostalog i na njihovoj dikciji iako ona znatno odstupa od ortoepskog standarda, i da su oni „iznad norme, iznad drugih novinara, iznad publike, oni su posebni“. To je naravno, kaže profesorka, pogrešan stav, ali je zabavno videti da ima i takvih slučajeva. Ima takvih medija, kaže ona, koji neguju svakodnevni, lokalni govor nastojeći da se i na taj način približe publici. Nelagodnost koju možemo da osetimo dok pratimo neke informativne emisije, objašnjava naša sagovornica, posledica je loše dikcije. „Srpska rečenica nema skokovitu melodiju, ona je dosta mirna, ravna, u stvari je elegantna, bez velikih isticanja, a u medijima imate, valjda da bi bilo dinamičnije, užurbanije, natrpavanja logičkih akcenata gde nikakve logike nema, i kad se sve naglasi onda ništa nije istaknuto, a govor je zamoran i neprijatan za slušanje.“

Hrvatska iskustva

Slične „muke po jeziku“ u elektronskim i pisanim medijima događaju se i u susednoj Hrvatskoj, mada je, kako poznavaoci situacije tvrde, opšte stanje ipak „malo bolje“. „HTV je zrcalo općeg jezičnog znanja i govorne kulture u Hrvatskoj, što znači da u tome ne sudjeluju samo profesionalni televizijski govornici (novinari, voditelji, spikeri) nego i njihovi gosti. Svi oni unose u program vlastito znanje hrvatskoga jezika i govora. Veći dio novinara pokazuje visoku jezičnu svijest i odgovornost prema gledateljima u cijeloj Hrvatskoj. Kod drugog dijela novinara, na sreću manjine, uočava se niska jezična svijest zbog jezične neobrazovanosti ili, pak, odbijanja i argumenta „pa tako nitko ne govori“, kaže za Danas Kata Fišter, voditeljica službe za jezik i govor HRT-a, i dodaje: „Lektori i fonetičari rade sa svim govornicima te prate i ocjenjuju njihov napredak. Na jedan se način radi s novinarima, a na drugi s voditeljima i spikerima. Sve aktivnosti u vezi s poboljšanjem jezika i govora na HTV-u dodatno se provode u sklopu Edukacijskog centra HRT-a, koji je proglašen projektom od posebnoga programskog i poslovnog značenja, u kojem je upravo poboljšanje jezika i govora jedno od ključnih područja aktivnosti.“ V. M.