Profesionalci ili ljudi koji dobijaju novac

Prema podacima Ministarstva pravde, Srbija trenutno broji 4.698 sudija porotnika koji se angažuju u Vrhovnom sudu Srbije, okružnim, opštinskim i trgovinskim sudovima.
Iako se ovaj broj „ljudi iz naroda“ koji učestvuju u suđenjima možda čini velikim, u srpskom pravosuđu se neretko dešava da sudije u svom radu imaju problem upravo sa sudijama porotnicima kojih na suđenju ili nema ili im nije produžen mandat, pa se često dogodi da suđenje bude prekinuto, pretres odložen ili, pak, ponovo započne suđenje ukoliko se promeni sudija porotnik.

Uloga ljudi iz naroda

Sudije porotnici učestvuju u donošenju presuda od 1871. godine od kada je donesen prvi zakon o poroti u Srbiji.

– Naš se sistem sudija porotnika značajno razlikuje od anglosaksonskog. Uloge, ovlašćenja i uopšte svojstvo sudija porotnika kod nas su nešto potpuno drugo u odnosu na anglosaksonski sistem, te poređenje naših sudija porotnika sa onima koje viđamo u američkim filmovima nije moguće. Uslovi imenovanja i trajanja dužnosti porotnika regulisani su posebnim odredbama Zakonika o sudijama. Po tim odredbama, sudija porotnik mora da bude državljanin Srbije, koji je navršio 26 godina. Bira se na pet godina i može ponovo da bude izabran. Pored ovih odredbi, mora da se vodi računa i o tome da izabrani porotnik bude dostojan dužnosti na koju je izabran. Sudija porotnik ne može da bude advokat, niti da pruža pravne usluge i stručne savete uz naknadu.

Po završetku obaveza u sudu, porotnik je dužan da se javi personalnoj službi. Novac se isplaćuje iz budžetskih sredstava posebne namene. Za svoje usluge sudije porotnici dobijaju naknadu u vidu paušala čiju visinu određuje Ministarstvo pravde. Pored paušala, porotnici dobijaju i takozvanu satnicu i naknadu za prevoz. Paušal sudije porotnika je svakog dana 710 dinara, plus dolazak 91 dinar za svaki započeti sat, a mesečno porotnik može da zaradi oko 10.000 dinara.

Za takvo stanje stvari, prema mišljenju Miodraga Majića, predsednika Prvog opštinskog suda u Beogradu, nisu krivi sudije porotnici već neefikasnost sudske uprave sa predsednikom suda na čelu, odnosno posebno lice koje za ovaj deo posla odredi prvi čovek suda.
– U pitanju je veća ili manja umešnost sudske uprave koja sudije porotnike na koje računa treba tako da rasporedi da se suđenja ipak odvijaju. Nije stvar u tome da se ti ljudi samo brojčano rasporede, već ih treba rasporediti prema predmetima u kojima su već postupali da se ta suđenja ne bi morala ponovo započinjati. Ukoliko sudska uprava ne reaguje nadležne službe u Ministarstvu pravde treba s tim problemom upoznati, nakon čega bi se pokrenuo postupak protiv onoga koji je za nastalu situaciju kriv – smatra Majić i dodaje da se za svakog porotnika u sudskoj upravi vodi „lični list“ odnosno evidencija sudija porotnika i evidencija podataka potrebnih za vođenje njihovih ličnih listova u kojem se nalaze svi podaci o njemu.
Naš sagovornik ukazuje na to da su sudije porotnici kod nas sporno pitanje i da se jedan deo teorije i prakse u našem sistemu veoma protivi daljem zadržavanju instituta sudija porotnika, dok se drugi, ne tako malobrojan deo, bori za njihovo održavanje.
– Tokom izmena našeg Zakona o krivičnom postupku postavljalo se pitanje da li zadržati sudije porotnike i u kojoj meri. Do česte povike na njih dolazi jer se troše sredstva iz budžeta, a oni, pak, vrlo malo doprinose, odnosno malo utiču na sudsku odluku. Formalno gledano, sudija profesionalac i sudije porotnici imaju ravnopravno pravo prilikom odlučivanja. Naravno, u stvarnom životu to je teško ostvarivo, jer su porotnici laici i njima je većina pitanja o kojima se pravno odlučuje u postupku, nepoznata, tako da je to samo zadržavanje jedne forme koja ničemu ne služi – ističe Majić.
Međutim, Majić nije za to da se potpuno isključi kategorija sudija porotnika, ali smatra da treba znatno redukovati broj slučajeva u kojima se sudije porotnici angažuju.
– Zamislite u koliko postupaka u Srbiji ima sudija porotnika danas, odnosno u koliko postupaka oni učestvuju. Osim materijalnih troškova oni iziskuju i tehničke. Dešava se da neki sudija porotnik ne dođe, pa ih je potrebno kombinovati. To nekada dovodi do odlaganja pretresa ili ponovnog započinjanja ukoliko se menja sastav veća, a za veće je to još multipliciranije i još teže – ističe Majić.
On smatra da porotnike nije neophodno angažovati u čitavom nizu krivičnih dela i da treba napraviti granicu koja bi podrazumevala da se oni angažuju u suđenjima za dela za koja je zaprećena kazna od osam ili više godina zatvora.
– U tom slučaju bi se pokazalo da nije potrebno toliko porotnika, a automatski bi troškovi plaćanja bili manji. Time se omogućuje da sudije porotnici učestvuju zajedno sa sudijama u najtežim postupcima. Čini mi se da bi se tada postigla racionalizacija postupaka, a odvajalo bi se značajno manje sredstava za porotu. Istovremeno, mislim da se ne bi izgubilo pravo na pravično suđenje okrivljenima, jer je u najvećoj meri najveći broj izvršenih lakših krivičnih dela – ističe Majić.
– Zbog sudija porotnika u praksi se susrećemo sa problemima organizacione prirode. Reč je o velikom broju lica koja je potrebno svakodnevno organizovati po suđenjima. Ono sa čime se svi sudovi u većoj ili manjoj meri sreću jeste da postoji jedan različit nivo ozbiljnosti sa kojom porotnici pristupaju ulozi koja im je namenjena. Tu ima predanih ljudi i posvećenog sveta, ali nažalost, i ne tako retko imate ljude koji taj posao doživaljavaju kao mesto gde „ubijaju neko vreme“ i za koji dobijaju neki novac koji se na drugom mestu na drugi način ne bi mogao dobiti – kaže Majić, napominjući da zato povećanu pažnju treba posvetiti postavljanja tih lica, ali i da je ipak nemoguće imati predstavu o tako velikom broju ljudi o kojima sudije imaju vrlo oskudne podatke.