Prošlošću protiv budućnosti

Mihal Ramač Evropski pokret, austrijska ambasada i Skupština Beograda i ovog leta častili su dvesta odličnih studenata mesečnim boravkom u Evropi. Ima li na kontinentu još država u kojima većina studenata ne zna kako je to preći preko granice? Ko je pre dvadeset-trideset godina imao pasoš one države, oseti izvesnu nelagodu svaki put kad se ona spomene. Savremenici se, dok ih ima, neće složiti oko razloga njenog raspada. Oni koji su stasali za pasoš ovog leta Jugoslaviju

znaju samo iz priča. U pričama ona biva lepšom nego što je bila. U srpskim pričama – lepša nego u slovenačkim ili hrvatskim. U bosanskohercegovačkim i makedonskim – još lepša. Crnogorci u svakoj prošlosti nađu dovoljno junaštva i u svakoj vlasti dovoljno razloga da je prihvataju kao bogomdanu. Da je pre samo pet godina neko rekao da će Crna Gora jula 2008. postati prvak Evrope u vaterpolu, bio bi proglašen ćaknutim. Pošto je postala, srpski navijači utehu nalaze u tome da su Hrvati tek četvrti. Hrvatima, opet, dođe kao melem na ranu što je Srbija iza Crne Gore. To ne vredi objašnjavati Norvežanima ili Portugalcima. Na razumevanje i saučesništvo može se naići samo kod Rusa, U njihovom glasanju za najznačajnijeg Rusa svih vremena nadmeću se Nikolaj Drugi i Staljin. Sva dobra koja su ta dvojica učinila ljudima stala bi na pola stranice džepnog notesa.
Kada prošlost postane važnija od sadašnjosti, budućnost se skida s dnevnog reda. Rusija zasniva budućnost na milijardama od nafte i gasa. Srbija najuspešnije, a besplatno, izvozi mlade školovane ljude. Većina onih koji slušaju pesnikov poziv i ostanu ovde znaju koliko gube. Studenti koji u narednih mesec dana prvi put kroče na pločnike Praga, Salcburga, Pariza i Amsterdama imaju vremena da razmisle. Njihovi roditelji zavise od milosti gospode za koju su glasali. Šešeljevi i Koštuničini izabranici poručuju biračima da će činiti sve što mogu kako bi im zagorčali život. Poslanici radikala i narodnjaka danima mogu kočiti, pa i onemogućavati tesnu proevropsku većinu da radi u korist građana. Otkud toliko uživanje u tuđoj šteti? Biće da ono potiče iz vremena tuđinske vlasti, kada se svako podrivanje države smatralo poželjnim. Mnogi nisu svesni da je Srbija ponovo nezavisna država i da njenim razaranjem neće izgubiti ni Turska ni Austrougarska. Gube građani Srbije. Besna na pobednike, državorušilačka opozicija kažnjava i svoje birače. Vratiće joj na narednim izborima.
Vojvođani su te muke rešili. Zato su pobednici velikodušno uključili u pokrajinsku vlast sve koje nisu želeli imati protiv sebe. Neki iz Tadićeve partije su i posle lanjskih izbora negodovali zbog njegove preterane darežljivosti. Tada je, po njima, previše popuštao Koštunici. Danas smatraju da je isuviše dao Dačiću. Koliko god bili u pravu, nezadovoljnici znaju da Tadić dobija više glasova nego partija. Time je stekao pravo da ne stavlja svaku svoju odluku na partijsku javnu raspravu. Da vazda zapitkuje okolo šta će i kako će, Tadića bi nazivali mekušcem što udovoljava svima redom. Bolje je, i za partiju i za državu, kada je vodi čovek koji zna da preuzme odgovornost za ono što čini. Radikali nemaju snage da se odupru samovolji svog vođe. Kod demokrata nema nedodirljivih. I oni koji se mršte zbog Tadićeve širokogrudosti vide da njihova partija ne bi bila ništa jača ukoliko bi socijalistima dala dva ministarstva manje.
Dačićeva spremnost za saradnju s Haškim tribunalom mogla bi smetati samo onima koji ne drže do zakona. Pošto postoji zakon, ministar policije je prvi od koga se očekuje da ga poštuje. Zakon koji ne važi za ministra ne važi ni za koga. Što duže je na slobodi neko lice sa poternice, od Mladića i Hadžića nadalje, ministar policije je sve manje bezbedan. Što je on ugroženiji, građani su još više. To je razlog zbog kojeg demokrate i socijalisti mogu da se razumeju i pre potpisivanja papira o pomirenju. Protiv tog pomirenja, uzgred, najglasnije grme oni koji ne mogu da zamisle život bez neprijatelja. Mirenja se plaše oni koji smisao življenja i delanja vide u srpsko-srpskoj borbi neprestanoj. Do poslednjeg. Kako god bilo izvedeno to međupartijsko pomirenje, njime se neće stvoriti jednoumno i jednoglasno društvo. Neki će i dalje veličati Tita, neki đenerala Dražu, neki Miloševića ili Đinđića. Neki će ratove iz devedesetih smatrati pravednima, a njihove učesnike junacima. Opterećivanje prošlošću najbolji je način da se izbegne razmišljanje o budućnosti.
Nakon razgovora s grupom mladih jedan strani prijatelj Srbije našao se u čudu. Pitao ih je kako zamišljaju svoj život kroz pet godina. Većina je odgovarala kako zamišlja državu. U Danskoj ili Španiji, objašnjava on, mladi ljudi brinu sopstvene, a ne državne brige. Od države očekuju samo da obezbedi uslove za ostvarivanje njihovih želja, planova i snova.