Prostituciju treba dekriminalizovati

U pitanju je advokat, pravnik i borac za ljudska prava Ivan Janković, koji je, osim što je napisao pomenuto kapitalno delo o istoriji smrtne kazne u Srbiji (drugog po redu, prva njegova knjiga na ovu temu bila je „Smrt u prisustvu vlasti: Smrtna kazna u Jugoslaviji i svetu“), bio i osnivač Društva za širenja znanja o smrtnoj kazni, zahvaljujući čijem delovanju je, između ostalog, ova drakonska zakonska mera u Srbiji ukinuta. Povest o Kati Nesibi naizgled je laganije štivo, kako rekosmo, možda više u domenu lepe književnosti, ali svakako ne bez značajnih uvida kad je u pitanju pravna nauka, tačnije, istorija prava i u okviru nje borba za ustavna prava u periodu formiranja novovekovne srpske države. Veze i asocijacije sa ovom, današnjom državom nameću se svakom pažljivom čitaocu. A ko još uvek nije stigao do ovog zanimljivog štiva, koje je Janković pisao u četiri ruke sa Veljkom Mihajlovićem, moći će to da učini uskoro kada izdavač Čigoja objavi drugo, dopunjeno izdanje.

Kako je došlo do povesti o Kati Nesibi? Da li ste na nju naleteli, baveći se (tražeći u arhivima) nečim drugim ili vam je intrigantnu pričicu doturio neki stručnjak, poznavalac, istoričar, a vi ste je zatim istražili i nadgradili?

– Na Katu sam nabasao sasvim slučajno, pre tačno 30 godina, kada sam istraživao istoriju smrtne kazne u Srbiji. U jednom arhivskom dokumentu se pominjala neka bludnica po imenu Kata (ne ova naša!), pa sam se setio kako su Vuka Karadžića njegovi neprijatelji optuživali da je, kao Prezident Magistrata (tj. suda) varoši beogradske, u sudskoj zgradi primio jednu „kurvu“, poznatu samo kao „Šugava Kata“. U nadi da ću razrešiti tu misteriju, rešio sam da zabeležim svaki dokument u kome se pominju beogradske bludnice i Beograđanke Kate i to sam posle činio kad god bih pregledao arhivsku građu, sve do danas. O Šugavoj Kati nisam doznao ništa više, ali sam o Kati Nesibi našao neočekivano mnogo podataka i delimično rekonstruisao njen život u periodu od dvadesetak godina (1830-1851). A prikupio sam i dosta materijala o seksualnim odnosima u patrijarhalnom srpskom društvu u prvoj polovini 19. veka, o marginalizovanim društvenim grupama (uključujući i onu koju danas nazivamo LGBT populacijom), o veneričnim bolestima i njihovom lečenju, o prostituciji i njenom kažnjavanju. Po prirodi svog posla, Kata Nesiba je dolazila u dodir s mnogim muškarcima: anonimnim tobdžijama i bećarima, ali i uglednim građanima, policajcima i sudijama. Sav taj materijal je pomogao da se Katina biografija smesti u okvire urbane kulture Beograda, kojoj je ona pripadala.

Koliko je ova povest zasnovana na faktima, a u kolikoj meri ste je domaštali, sluteći da su stvari mogle biti baš takve kakvim ste ih opisali? Možete li za novine otkriti neimenovani izvor koji vam je u tom poslu pomagao, u knjizi nazvan Duhom Varoši (beogradske)?

– Uložen je trud da se u Katinoj istoriji fakti razdvoje od fikcije. Fakti su potkrepljeni navođenjem izvora u fusnotama, a kao „izvori“ za fiktivne delove su dosledno imenovani Duh Varoši i njegovi brojni rođaci i prijatelji: Duh Teatra (bivši pripravnik), Dušica iz Boce (svastika, duhinja), Duško Neposluško (šegrt, duhče) i drugi. Neimenovanih izvora u tekstu nema, pa nemam šta da otkrivam.

A pisanje i živopisanje u četiri ruke, kakav je to bio proces? Gde progovara Ivan Janković a gde Veljko Mihajlović? Jesu li se njih dvojica skladno nadopunjavali ili je kreacija nastajala iz iskrica neslaganja?

– Podela rada je bila jasna: tekst je moj, a ilustracije Veljine. A koautori smo zato što je ideja da se napiše priča o Kati samo Veljina. Sa još nekim prijateljima, mi smo godinama zajedno ručavali četvrtkom. Kad god bih u arhivu naišao na neki dokument o Kati, ja sam ga prepričavao za stolom i tako zabavljao društvo. Kada smo nedavno postali penzioneri (svetle uspomene Vojin Dimitrijević je takve zvao: PUPS-Jugend), Velja je navalio da Katu objavimo, a ja sam pristao. I što se za ručkovima više pilo, to su se navaljivanje i pristajanje češće ponavljali. Na kraju je ispalo kao ono kada je Musa Kesedžija pretio padišahu: „Načiniću kulu u primorju / Oko kule gvozdene čengele / Vješaću mu hodže i hadžije“, pa na kraju: „Što gođ Ture pjano govorilo / To trijezno bješe učinilo“. Pa tako i mi: pijani pretili, a trezni učinili („pijanima ne daju, a trezni ne traže“). Neslaganja nije bilo. A Velja se postarao da ilustracije verno prikažu vedute, nošnje, uniforme, predmete za svakodnevnu upotrebu i običaje onoga vremena.

Osim zanimljive Katine istorije i jednako uzbudljive, gotovo etnografske, povesti o svakodnevnom životu ondašnjeg Beograda i Srbije, otkud to da su se u čitavu priču uplela borba za ustavna prava i ustavi? Iako podrozrevamo da sve to ime veze sa aktuelnim peripetijama oko današnjeg Ustava Srbije, da li je vaša poruka, kako u knjizi kažete, da se „ni dan danji nikad ne zna kako će ići sa primenom Ustava, jer to ti je: može da bude, ali ne mora da znači!“, odnosno da je stvar uvek u neprekidnoj borbi?

– Prva polovina 19. veka je doba kada u Srbiji nastaje država u modernom smislu te reči. Država nije ništa drugo do ovaploćeno pravo, a pravo je komplikovana građevina, utemeljena u jednom osnovnom pravnom aktu – ustavu. Kata Nesiba je bila savremenica prvih srpskih ustava (donetih 1830, 1833, 1835. i 1838. godine) i oni su neposredno uticali na njen život. Ustavi su joj zajemčili određena (subjektivna) prava i ona je bila rešena da se za ta prava bori. Kada je policija počela da je progoni, ona se pozvala na čl. 66 tzv. Turskog ustava, koji je građanima jamčio sudsku zaštitu od izvršne vlasti („Nikakav Srbin uopšte i bez izuzetka ne može biti gonjen ni uznemiravan, ni tajno ni javno, pre nego što bude pozvan i osuđen pred Sudovima“). Vi ste, naravno, u pravu: ljudska prava u stvarnosti postoje samo onda i u onoj meri kada i koliko se ljudi za njih bore, što važi podjednako za Katino i za naše doba. A kao i svaka borba, borba za ustavna prava nije uvek uspešna, o čemu svedoči Katina sudbina, isto koliko i naše.

Ljupka ironija u obradi vaše teme čini da se lakše pretrpe sve one scene i slučajevi uspostavljanja jedne nove evropske i prema tom duhu saobražene države. Bez nje bi inače sve izgledalo kao vladavina sile, bezakonja i užasno divljaštvo. Ta skrama zakona i danas je, zar ne, poslednja odbrana civilizacije pred varvarstvom?

– Da, a ta skrama je u Katinoj Srbiji tek počinjala da se formira. Odnos prema ljudskom telu je bio bitno drukčiji od današnjeg. U svakom trenutku, na raskršćima širom Srbije, visile su desetine leševa u raspadanju – tela pogubljenih na osnovu sudske presude. Na plotovima oko sudskih zgrada izlagane su odsečene glave hajduka ubijenih u poteri. Najčešće kazne u krivičnom postupku bile su telesne: šibanje, batinanje, kamdžijanje. „Mrtva šiba“ je izvršavana tako što je osuđenik nekoliko puta prolazio kroz kordon od više stotina građana, od kojih je svaki morao da ga udari šibom po leđima – često sve do smrti. Na gradskim trgovima su svakodnevno batinani muškarci i kamdžijane žene. Na početku Katine karijere, nije bilo nikakvog otpora ovoj praksi. Ali 1858. godine je mrtva šiba ukinuta kao vrsta telesne kazne, ponajviše zato što su građani odbijali da učestvuju u njenom izvršenju. Otprilike u isto vreme je ukinuto izlaganje leševa pogubljenih i odsečenih hajdučkih glava. Ipak, telesna kazna (batinama i kamdžijama) je zadržana sve do 1873. godine, a i Kata ju je iskusila na kraju svoje karijere.

 Vaš adresat, vaša očigledno poželjna publika, koju i zazivate, jeste Čitateljka. Zašto? Smatrate li da će ona biti senzibilnija za povest vaše junakinje zbog mogućnosti veće empatije ili računate na to da ženski rod danas čini pretežnu čitalačku publiku?

– Favorizovanje Čitateljke je mali omaž Kati Nesibi, koja je u onovremenom patrijarhalnom društvu bila dvostruko marginalizovana i stigmatizovana: kao žena i kao kurva (seksualna radnica). A te dve uloge se često sažimaju u jednu: i danas možete čuti da su sve žene kurve (osim moje majke). Uporno zazivanje Čitateljke (umesto čitaoca) u tekstu istovremeno predstavlja pokušaj da se eksperimentiše s rodno ravnopravnim jezikom. Taj eksperiment se u stvari svodi na pozitivnu diskriminaciju, s ciljem da se kompenzuje neravnopravnost inherentna u onim jezicima u kojima masculinum gramatički opisuje rodno mešovite grupe.

Najstariji zanat na svetu kod nas je i danas izvan zakona. Treba li tako da ostane ili je naredni civilizacijski korak legalizovanje prostitucije?

– Član 14 Zakona o javnom redu i miru predviđa kaznu do 30 dana zatvora za lice koje se „odaje prostituciji“. Korisnici seksualnih usluga ne podležu nikakvoj kazni. Ova zakonska definicija datira čak iz 1967. godine i potpuno je neupotrebljiva. Seksualne radnice često bivaju procesuirane i kažnjavane samo zato što se nađu na mestu na kome se nude seksualne usluge (npr. Picin park kod Autobuske stanice). Praksa sudova za prekršaje u ovom pogledu se graniči sa idiotizmom. Na primer, sudije za prekršaje uz kaznu često naređuju da se od kažnjene oduzmu kondomi kao „sredstvo izvršenja prekršaja“ ili u okviru „zaštitne mere“! Seksualnu radnicu vrlo često hapsi policajac u civilu pošto prethodno s njom ugovori posao, iako prekršajno pravo ne poznaje institut agenta provokatora. Pojedine nevladine organizacije (npr. ASTRA i JAZAS) čine šta mogu da zaštite prava seksualnih radnica, ali – slaba vajda. Dekriminalizacija prostitucije je očigledan prvi korak koji treba preduzeti.

 Jedan drugi predmet vašeg interesovanja (bio) je i smrtna kazna. Nje, između ostalog, zahvaljujući i vašem zalaganju i trudu, u ovoj zemlji više nema. Zbog čega je za ljudsku civilizaciju važno da takva kazna više ne postoji?

– Ne znam koliko su zalaganja abolicionista u Srbiji, uključujući i mene, doprinela ukidanju smrtne kazne. Sve mi se čini da smrtna kazna ne bi bila ukinuta ni 2002. godine da to tada nije bio formalan uslov za pristupanje Srbije Savetu Evrope. To je, uostalom, izričito rekao i tadašnji ministar pravde Batić, obrazlažući zakonski predlog u Skupštini. A ne mnogo ranije (1999. godine), Savezna skupština SRJ je svečano donela Odluku o pristupanju SRJ Savezu Rusije i Belorusije. Belorusija je i tada (kao i sada) bila jedina evropska zemlja koja primenjuje smrtnu kaznu, a Rusija ni dan-danas nije potpisala Protokol 13 Evropske konvencije, koji zabranjuje primenu smrtne kazne u svim okolnostima. No, bilo kako bilo, smrtne kazne u Srbiji više nema i to je nesumnjivo dobro. Jer, sve dok ta kazna postoji, postoji i mogućnost njene političke zloupotrebe. Pravo na život je urođeno pravo koje ne „dobijamo“ od države, pa nam ga država ne može ni oduzeti.