Prve pretnje Jovanki Broz

Osoba za razgovore sa Jovankom bio je tadašnji potpredsednik savezne vlade, makedonski političar Dragoljub Stavrev. Na sve razgovore sa Jovankom Broz on je išao kao izaslanik Predsedništva SFRJ, ali se više držao kao sudski izvršitelj nego kao visoki državni funkcioner. On je bio prvi koji je Titovoj supruzi direktno zapretio, što je do tada bilo nezamislivo u komunikaciji s njom. Nakon toga pretnje u ophođenju prema Titovoj supruzi postaće opšti ton kojim će rukovodioci države, partije i vlade na zatvorenim sastancima i sa pečatima najstrože čuvanih državnih tajni razmatrati sudbinu Jovanke Broz.

Jedan od prvih razgovora vođen je 18. jula 1980. u vreme kada je Predsedništvo SFRJ pošto-poto htelo da uruči Jovanki Broz rešenje o iseljenju iz Užičke 15 i da ona to potpiše, što ona, izgleda, ni po koju cenu nije htela da prihvati. Prvo je odbila da primi donosioce rešenja, a onda i da dođe u zgradu SIV-a, izgovarajući se da je bolesna, pa se 18. jula Stavrev uputio ka Jovanki a razgovor je počeo tačno u podne. Razgovoru su službeno prisustvovali Ivica Čačić, generalni sekretar Saveznog izvršnog veća i savetnik potpredsednika Saveznog izvršnog veća koji je sačinio belešku. Jednom delu razgovora prisustvovala je i Jovankina sestra, Nada Budisavljević – „ali tek posle posluženja kafe“, kako je revnosni zapisničar ostavio istoriji da pamti.

Razgovor je vođen o brojnim pitanjima, od iznosa penzije preko načina njene dodele, budućeg smeštaja, a najviše o tome da Jovanka što pre mora da se iseli iz Užičke 15. U vezi sa odlukom SIV o izuzetnoj penziji, Jovanka Broz se usprotivila i tražila da rešenje o njenoj penziji treba doneti na drugim osnovama, po propisima koji „važe za sve građane“.

„Treba ići po zakonu, i dati mi penziju po zakonu“, a pod tim podrazumeva, kako je u razgovoru izjavila, da osnova za njenu penziju bude „Titova plata, odnosno njegova ukupna primanja“. Ona je naglasila da je Tito primao platu kao svaki radnik, „svakoga meseca“. Ovako se stiče utisak da savezna vlada želi da sakrije tu činjenicu i neće da obelodani kolika je bila Titova plata, čime se stvara utisak da je on „uzimao koliko je hteo“. Jovanka je predočila sagovorniku da ona, kako izgleda, mora da počne „sve iznova“.

Stavrev je, kako se navodi, „upozorio Jovanku Broz“ da, što se tiče „početka svega iznova“, treba imati u vidu opredeljenje o prihvatanju značajnih finansijskih obaveza od strane federacije i da su već rešenjem Saveznog izvršnog veća o dodeljivanju na privremeno korišćenje stambene zgrade saveznih organa do konačnog rešenja njenog stambenog pitanja, troškovi održavanja zgrade i stanovanja /stanarina, električna energija, voda, grejanje, telefon i održavanje prostora i zemljišta oko zgrade, regulisani tako da padaju na teret budžeta federacije. Stoga bi i to morala imati u vidu prilikom ocenjivanja svoje materijalne situacije.

Tadašnji potpredsednik vlade je, sudeći po svemu precenio svoje mogućnosti, pošto će se u narednim godinama i decenijama pokazati da od ovog obećanja neće ostati ni kamen na kamenu i da će Jovanka biti prepuštena samoj sebi u izolaciji i zatočeništvu u „privremenom smeštaju“ koje neće imati ni najosnovnije održavanje, a zgrada će se polako pretvarati u sablasnu ruinu.

Najveći deo vremena u razgovoru bio je posvećen pitanju iseljenja Jovanke Broz iz Užičke br. 15 pošto je rešenjem Saveznog izvršnog veća E. p. br. 270/80 od 30. juna 1980. utvrđeno da je „prestankom funkcije Predsednika Republike, prestalo pravo drugim licima na korišćenje rezidencije Predsednika Republike u ulici Užičkoj br. 15 – Beograd i rešenje Saveznog izvršnog veća E. p. br. 270/80 od 30. juna 1980. godine, kojim se Jovanki Broz dodeljuje na privremeno korišćenje, do konačnog rešenja stambenog pitanja, stambena zgrada saveznih organa u Bulevaru Oktobarske revolucije br. 75 Beograd.“

Osnovno u izjavama Jovanke Broz povodom tih pitanja bio je stav da doneto rešenje o privremenom smeštaju njoj ne odgovara i da bi, po njenom mišljenju, to trebalo rešiti na drugi način. Izjavila je da je potpuno svesna da sadašnju zgradu u kojoj stanuje mora jednom napustiti, da se ona sa tim već pomirila, da je svesna da trajno rešenje njenog stambenog pitanja ne može biti odmah i realizovano, ali da bi njoj – do trajnog rešenja – najbolje odgovaralo da ostane u delu zgrade u kojoj sada stanuje, a ne da se realizuje rešenje SIV o njenom privremenom smeštaju. Pritom je, u nekoliko navrata, naglasila da se „pojam“ rezidencija predsednika republike „po prvi put sada pominje u vašim dokumentima, a da smo mi to uvek smatrali svojom kućom“. U toku razgovora ona je, takođe, više puta istakla da ne vidi razlog zbog kojeg bi, do trajnog rešenja, ona morala napustiti tu zgradu, da je to kuća u kojoj je ona toliko dugo, od 1946. godine, sa Titom živela, da je to, u stvari, bila «naša kuća», da je u njenom sređivanju tokom dugog niza godina uložila i svoj trud na uređenju i održavanje te „kuće“. Smatra da bi njeno ostajanje u toj zgradi do konačnog rešenja moglo biti i od velike koristi stručnim ekipama ili određenim licima zaduženim za uređenje zgrade saglasno planovima, jer – kako je izjavila – ona u sređivanju kuće, do kojeg je i njoj jako mnogo stalo, može mnogo pomoći. „Jedino ja mogu reći ovo je predmet takav i takav, značio je Titu to i to, s obzirom da do sada nikakav popis ili inventar nije vršen u ovoj kući.“

Stavrev je istakao da se o tretmanu ove zgrade mora suditi jedino na osnovu „naših pozitivnih propisa“ koji su i u obrazloženju rešenja Saveznog izvršnog veća (E. p. br. 270/80 od 30. juna 1980. godine) navedeni.

Upozorio je da ne treba brkati dnevnu upotrebu termina o objektu u kome je stanovao predsednik republike sa činjenicom da je takav objekat, saglasno našim propisima, uvek imao tretman predsednikove rezidencije i da se zbog toga prestankom postojanja te kategorije (rezidencije), a imajući u vidu i novu namenu objekta (deo memorijalnog kompleksa), zaista mora uvažiti neophodnost postupanja saglasno rešenjima SIV. Pošto je podsetio Jovanku Broz na spremnost (sa kojom je ona upoznata), da se na trajnom rešavanju njenog stambenog pitanja sa njom maksimalno sarađuje i u realnim okvirima poštuju neke njene već izražene želje (objekat od oko 150 m2), ali da je to predmet realizacije koji se ne može odmah ponuditi, on je ukazao na opravdanost i celishodnost privremenog rešenja, zbog čega u vezi sa njegovom realizacijom očekuje maksimalnu saradnju Jovanke Broz.

Izrazivši još jednom svoje nezadovoljstvo takvim privremenim rešenjem i naglašavajući svoju želju da ostane što je moguće bliže mestu za koje su vezane njene uspomene i navike, Jovanka Broz je kao eventualnu mogućnost za drugačiji privremeni smeštaj pomenula i zgradu u Užičkoj br. 16, mada je istakla da je i to isuviše velika «kućerina» za njene potrebe, zbog čega je odmah zaključila da bi ipak bilo najbolje da privremeno ostane u delu Užičke br. 15 u kome i sada stanuje.

Tokom razgovora Jovanka Broz je stalno isticala da nije sada u stanju, posle šoka koji je doživela zbog smrti druga Tita, da napusti sadašnju zgradu i smesti u neki privremeni smeštaj, da joj je potrebno duže vreme za to, kao što će biti potrebno i duže vreme za samo uređivanje zgrade. O rešenjima koja su sada doneta niko je nije konsultovao, pa je više puta u toku razgovora istakla da to «nije u redu» i postavila pitanje ne bi li Predsedništvo SFRJ odnosno SIV mogli menjati svoje odluke izlazeći više u susret njenim željama. „Odluka se može preispitati. Moje ostajanje ovde, gde mogu i da pomognem oko sređivanja zgrade, motivisano je samo time što bi mi bilo lakše, jer ja sam skrhana sada. Jako malo tražim, dok odluke traže od mene veliki psihički napor“.

U ovom razgovoru Dragoljub Stavrev nije bio nimalo popustljiv. On je Titovoj udovici direktno saopštio da će, ukoliko ne prihvati da izađe dobrovoljno iz Užičke, to biti učinjeno „prisilno“ i „administrativno“ i dodao saosećajno, „što bi u svakom slučaju bilo teže, pre svega, za Vas, drugarice Jovanka“.

Nakon ove napomene, Jovanka Broz je zaćutala kratko, a zatim je rekla: „Pa to je onda sila… Nije pravedno da se na meni primeni…“. Onda je ponovo rekla da ona ne veruje „u rešenja o privremenom smeštaju, koja se mogu stalno menjati do konačnog rešenja. „Ja se bojim tog privremenog rešenja, jer jedno se kaže, a drugo se posle radi. Menjaju se rukovodeći kadrovi, a sa tim treba svaki put moliti nove kadrove, što je velika muka“. Njoj je bilo jasno da nema nikakvih garancija da će se naći „trajno rešenje“, osim što je „privremeni smeštaj, postati trajan.

Na pitanje ko će garantovati da će tadašnje privremeno rešenje biti i jedno „privremeno rešenje“, Stavrev je samouvereno izjavio da je to Savezno izvršeno veće i sumnjičavo zapitao „jedino ako Vi ne verujete u poredak ove zemlje, odnosno ako mislite da u ovoj zemlji nema više vlasti i da treba takvu garanciju tražiti na drugoj strani?».

AD HOC DANAS

Nastaviće se